Euforija i radost, ali i strah, briga i krivica.
Ovako Miloš Radmilac, student četvrte godina slikarstva opisuje osećanja koja ga prate tokom tri meseca blokade fakuteta.
„Bilo je tu i ekstremnog zamora, osećaja izolovanosti i stalnog preispitivanja da li su neke odluke koje smo donosili na plenumima dovoljno dobre”, kaže crnokosi mladić za BBC na srpskom.
Studentski bunt u Srbiji, jedan od najvećih poslednjih decenija, počeo je blokadom Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, da bi se postepeno proširio na više od 50 širom zemlje.
„Za ova tri meseca je bilo mnogo toga lepog, ali i napornog, događaji su se brzo smenjivali, sve je u nekoj izmaglici”, dodaje ovaj student na Filološko-umetničkom fakultetu u Kragujevcu.
Sa psihološkim izazovima se suočavaju i studenti koji ne učestvuju u blokadama i koji bi da polažu ispite.
Studenti se i inače suočavaju sa pritiscima, ali oni koji su trenutno u blokadi prolaze kroz posebno izazovan period, kaže Jovana Milosavljević iz Psihološkog savetovališta za studente za BBC na srpskom.
„Najčešće negativne emocije su krivica, frustracija, ljutnja, anksioznost ili briga za budućnost, kao i iscrpljujući pritisak okoline”, dodaje ona.
Oko 80 odsto građana Srbije podržava većinu zahteva studenata, a trećina populacije navodi da je učestvovala u aktuelnim protestima, pokazalo je najnovije istraživanje nevladine organizacije CRTA.
Ispitanici koji podržavaju proteste veruju da taj vid bunta može doneti pozitivne promene – 46 odsto njih smatra da zemlja ide u dobrom pravcu.
„Studenti se suočavaju sa velikim pritiscima, jer ljudi imaju poverenje u njih”, kaže Aleksandar Baucal, psiholog i profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu.
„Ta očekivanja su nekada preterena i nerealna, jer se veruje da studenti treba da preuzmu rešavanje svih društvenih problema”, objašnjava.
Između straha od propuštanja i krivice
Tokom prvog meseca blokade, Miloš je odlazio na skoro svaki događaj organizovan na fakultetu – od plenuma preko radionica i predavanja, pa sve do projekcija filmova u zgradi rektorata.
„Osećao sam krivicu kad god bih nešto propustio”, kaže.
Ipak, kako se vremenom pojavilo još kolega koji su se priključili blokadi, „strah da nešto propušta se smanjivao”.
Strah od propuštanja FOMO (fear of missing out) je uznemirenost koju osećamo kada mislimo da drugi žive ispunjenije i zanimljivije od nas, kao i da proživljavaju nešto što je nama nedostupno.
Češći je kod rođenih u digitalnoj eri 1990-ih.
I za Luku Pajovića, studenta istorije umetnosti blokade su na početku bile izazovne.
„Imao sam utisak da nisam dovoljno uključen u sve aktivnosti i to sam pokušavao da nadomestim učešćem na protestnim šetnjama”, govori Pajović za BBC na srpskom.
Zato sad pokušava da što bolje organizuje vreme i sjedini „blokadne aktivnosti, učenje i privatne obaveze”.
Krivica se često javlja kad studenti sumnjaju u to da doprinose zajednici, što ih vodi do pregorevanja, psihološkog stanja koje je Svetska zdravstvena organizacija označila kao poremećaj 2019. godine, objašnjava Milosavljević.
„Tada bi najbolje bilo da se zapitaju da li realno sagledavaju situaciju, da podele osećanja sa drugima i da razumeju da poređenje sa drugima samo pogoršava situaciju”, dodaje.
Zajedništvo i ponos, ali i anksioznost
Osećaj zajedništva i entuzijazam nekad prate talasi iscrpljenosti i brige za budućnost.
„Lepi događaji i podrška ljudi nam daju mnogo snage i to se videlo na velikom protestu u Kragujevcu”, kaže Rejhan Mekić, student Medicinskog fakulteta u Beogradu koji se u vratio u rodni Novi Pazar da bi se priključio studentima u blokadi Državnog univerziteta u Novom Pazaru.
Hiljade studenata i demonstranata 15. februara su blokirale su Kragujevac, grad u centralnoj Srbiji, na protestu pod sloganom „Sretnimo se na Sretenje”.
Studenti su pešačili, trčali ili biciklima krenuli iz Beograda, Novog Sada i Niša, Novog Pazara i Čačka, prešavši za četiri dana oko 150 kilometara.
„Ta energija je bila dovoljno da se svakog narednog trenutka podsetimo zašto smo stupili u blokadu i zašto nam je važno da se naši zahtevi ispune” objašnjava on za BBC na srpskom.
Jedan od zahteva vlastima je da se potpuno istraži odgovornost za obrušavanje nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu 1. novembra, kada je poginulo 15 ljudi, a dvoje teško povređeno, kao i utvrđivanje odgovornosti za napade na studente.
Ipak, nije uvek sve tako lako.
Za njega su prethodna tri meseca propraćena i stalnom brigom oko toga „šta će biti”.
„Strah, anksioznost i negativna predviđanja se javljaju najčešće kad donosimo neke bitne odluke”, kaže Mekić.
Studenti se nose i sa pritiscima i očekivanjima, kako od bliskih ljudi, tako i od zajednice koja im je pružila podšku, ukazuje psihološkinja Milosavljević.
Mlade ljude su tokom marševa meštani dočekivali kao oslobodioce, mnogi uz suze i tople reči podrške.
Najčešće su to trenuci u „kojima se javlja anksioznost”, dodaje psihološkinja.
„Tada bi trebalo ostaviti preispitivanje i analizu po strani, i razumeti da je
neizvesnost nužna u ovoj situaciji.”
Anksioznost može biti korisna emocija i ne treba je izbegavati, pisao je BBC ranije.
Ona nas priprema da istrajemo, da ostanemo budni i da delamo tako da izbegnemo buduće katastrofe, ali može i da pretvori pozitivne mogućnosti u realnost.
Protesti su poput „jedne velike laboratorije u kojoj studenti stiču kompetencije koje će im pomoći tokom budućih izazova u životu”, veruje Baucal.
Kako je studentima koji ne podržavaju blokade
Za budućnost brinu i oni studenti koji ne učestvuju u blokadama fakulteta.
„Ne odgovara mi to što nemamo predavanja, jer mi je to pomagalo dosta oko pripremanja ispita, ali polako prihvatam to što fakultet ne radi već tri meseca”, kaže Milan Todorović, student opšte književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu za BBC na srpskom.
„Ipak, prilagođavam se okolnostima i trudim se da slobodno vreme koje imamo iskoristim da učim što više”, dodaje.
Todorović kaže i da mu je „od blokada promenjena dnevna rutina”
„Imao sam ritam koji mi je odgovarao i kome su strukturu davale fakultetske obaveze, a sad je sve to izmenjeno.
„Dobro je što se studentski bunt preneo na ulicu, ali trenutno ne vidim svrhu toga što ne odlazimo na fakultet”, kaže on.
‘Radostan sam, ali i iscrpljen’
Iako su blokade fakulteta „jedan od najinspirativnijih trenutaka kojima je prisustvovao”, Rejhan Mekić je morao da na pauzu stavi „mnogo toga što je činilo njegov svakodnevni život”.
Nekad bi rado ostao da spava ili da vežba, on i dalje svaki dan odlazi do zgrade fakulteta.
„Malo mi nedostaje provodim vreme sa porodicom i prijateljima koji nisu sa fakulteta, bavljenje naukom, čitanje, odlasci u teretanu i generalno ostali hobiji kojima sam se bavio”, dodaje.
Plenumsko odlučivanje, gde se studenti direktnim učešćem dogovaraju o svakom narednom koraju, takođe zna da mu bude zamorno.
„Koliko god zajedništvo i druženje bilo lepo, nekad je i stalni kontantakt sa ljudima, funkcionisanje u timu i pronalaženje kompromisa vrlo teško.
„Kod blokada je najteže istrajati i održati kontinuitet, to da zaista odeš tamo svakog dana i trudiš se”, kaže Mekić.
I Miloš Radmilac je često umoran, jer večeri provodi na fakultetu.
„Skoro stalno imamo zajedničke diskusije, mnogo logistike i organizacije, a nekad radimo mnogo sati i ne postignemo koliko smo želeli.
„Često sam emocionalno iscrpljen, što ima smisla s obzirom na to koliko energije uložimo”, deli utiske on.
Našao je i mali izlaz – tokom prepodneva slika i radi.
Esktremna iscrpljenost i sagorevanje, posebno u poslovnom okruženju, problemi su sa kojima se suočavaju, ne samo studenti u Srbiji, već ljudi širom sveta.
Njima se preporučuje da imaju hobi, kao aktivnost koja bi trebalo da nam pruža zadovoljstvo i omogući da doživimo mir u duši učestvujući u prijatnoj aktivnosti koja nas ne vodi nikuda.
„Kad smo potpuno uneseni u naš posao, a naš identitet se poistovećuje sa njim, ume da bude stvarno zastrašujuće stati, pa čak i samo razmišljati o tome da radiš nešto drugo”, objasnila je Ana Katarina Šefner, istoričarka kulture i izvršna instruktorka specijalizovana za sagorevanje u intervjuu za BBC.
„Jer što više vremena i energije ulažemo u posao, prazniji drugi domeni našeg života postaju, a tek kad prestanemo da radimo i osvrnemo se, vidimo sve te prazne ‘sobe’.
„Veoma je važno postepeno graditi druge izvore smisla, sreće i zadovoljstva u našim životima, da posao ne bi bio sve što imamo”, rekla je Šefner.
Ipak, prethodna tri meseca za Rejhana Mekića „bila su lekovita”.
„Videlo se koliko nam je zajedništvo potrebno i ne znam kako ću živeti obične dane.
„Trebaće vremena da se svi utisci slegnu”, kaže on.
