Samanta Volker iz Kalifornije ima samo 45 godina, ali već se suočava sa teškom dijagnozom koja joj je promenila život iz korena. Ova žena iz Voford Hajtsa podelila je javno svoju priču kako bi podigla svest o ranoj pojavi Alchajmerove bolesti — ali i o tome kako društvo reaguje na takve dijagnoze.
Prvi simptomi
Samanta je za portal UNILAD ispričala da su prvi znaci bolesti bili zaboravljanje razgovora, čak i onih koji su se upravo odigrali. Iako je isprva sve pripisivala umoru, shvatila je da je nešto mnogo veće kada su simptomi nastavili da se nižu. Ubrzo je zaboravljala celokupne razgovore, a dodatni simptom bilo je i alarmantno brzo gubljenje reči u govoru. Znajući da su i njena majka, baka i čukunbaka imale kognitivne probleme, posumnjala je da ono što joj se dešava nije “normalno starenje”.
Nakon brojnih testova i PET skeniranja, trećeg aprila 2025. godine, stigla je dijagnoza: rani početak Alchajmerove bolesti.
“Doktor mi bukvalno nije dao nikakve informacije, jedini izvor koji sam imala da nešto razumem bio je Gugl”, ispričala je Samantha. “Kada sam shvatila da se bolest već događa bila sam slomljena.”
“Moj sin će me izgubiti pre nego što odraste”
Samanta nije krila koliko ju je vest emotivno pogodila:
“Neprestano sam razmišljala o tome kakvo je prokletstvo bačeno na moju porodicu. Moj sin, koji ima 17 godina, izgubiće me pre nego što stigne da odraste. Moj partner će ostati sam, posle mučnog procesa negovanja. Ljudi koje volim biće mi oduzeti dan po dan – dok ne postanem kao živi mrtvak.”
Uprkos svemu, trudi se da pronađe svetle tačke u svakodnevici – vreme sa psom, trenuci sa sinom, kafa sa starim prijateljima. Međutim, nakon dijagnoze, usledila je još jedna bolna spoznaja: mnogi su je već “otpisali”.
“I dalje sam odrasla osoba, ne tretirajte me kao dete!”
“Nestali su iz mog života ili su počeli da me tretiraju kao dete”, rekla je Samanta. Dodaje da je bolest još uvek u ranoj fazi i da je i dalje aktivna i sposobna da vodi svoj život.
Zato apeluje na sve koji poznaju nekoga sa ranom fazom Alchajmerove bolesti: “Molim vas, nemojte to da radite. Mi smo i dalje odrasli ljudi i zaslužujemo da nas tako tretirate.”
“Ne postoji gotovo nikakva podrška za nas”
Pored stigmatizacije, Samanta je šokirala i činjenica da gotovo ne postoji adekvatna podrška za osobe koje žive sa ranim oblikom bolesti.
“U mojoj ruralnoj sredini nema nijedne grupe podrške. Čak ni online ne mogu da nađem grupu za sebe, sve su namenjene negovateljima. Zahvalna sam što oni imaju podršku, ne umanjujem to, ali se očekuje da delimo isti prostor. Forumima dominiraju užasne, srceparajuće priče. Jednu Fejsbuk grupu vodi žena sa demencijom i jasno je da će ta grupa nestati kada ona više ne bude mogla da je vodi.”
Samanta sada prima terapije na svake dve nedelje i pokrenula je humanitarnu kampanju kako bi pokrila troškove goriva, osnovnih životnih potreba, adaptacije doma i pristupa resursima.
