Ako se partneri ozbiljno posvete radu na odnosu, iskrenoj i veštoj komunikaciji, da li seksualna strast opstaje? Odgovor je: i da i ne. Partneri koji su u stanju da održe većinu drugih oblika bliskosti – intelektualnu, emotivnu, fizičku, duhovnu – biće u znatno većoj meri bolje opremljeni da održe i seksualnu bliskost. Ali će i dalje morati da rade na njoj – da jedno drugo nauče šta vole i šta ne vole, da stvore prostor za seksualnost, da razvijaju veštine i nežnost – što nije lak zadatak u kulturi koja parovima pruža malo pauza od spoljašnjih briga i odgovornosti.
Vikend nasamo, romantična večera, seksualna iznenađenja kao što je spontana noć u hotelu, mogu partnerima pomoći da pažnju sa detalja svog života skrenu ponovo jedno ka drugom. A ipak, koliko god da su kreativni, seks, kao i svaki drugi oblik povezanosti, nije jedno dugo i neprekidno uživanje. Zdrava seksualna strast prati isti ritam konekcije, diskonekcije i rekonekcije kao i svaki drugi aspekt odnosa.
Seksualna strast tiče se prepuštanja, spremnosti da se predamo sopstvenim senzacijama i da učestvujemo u toku senzacija druge osobe. Većina partnera se vremenom udaljava ne zbog samog seksa nego zbog emocionalnih problema; nose previše udaraca i ožiljaka, previše neizgovorenih povreda, razočarenja, nezadovoljstava, da bi ušli u taj nivo prepuštanja. Lako možemo sebi da dozvolimo da budemo tako ranjivi sa relativnim strancem zato što su posledice tako male, ranjivosti u koje ulazimo su tako ograničene. Ali da se prepustimo nekome ko nas je povredio, nekome čije mane znamo, nekome ko je tako nesavršeno ljudsko biće, nekome čiju grubu osudu ili gubitak bismo jako teško podneli – da otvorimo svoje telo u istoj meri u kojoj i svoje srce, ne nekom idealizovanom ljubavniku nego ovom čoveku sa slabostima—uzevši u obzir sve što mrzimo i obožavamo kod njega—to je teško i bogato iskustvo.
