Da sam koju godinu ranije bila pozvana da se izjasnim o ovom pitanju, verovatno biste čitali sasvim drugačiji tekst i on bi, možda ne stilski, ali u nameri nosio poruke slične onim koje vam se sad već svuda nude toliko neumereno da ih ne morate ni tražiti.
Čovekov život nužno se menja, a naša elastičnost da te promene pratimo, amortizujemo ili pak katalizujemo, čini mi se, tumači se kao svojstvo moći kojom upravljamo sopstvenim (ili ne daj Bože tuđim) životima. I ovo će svakako biti stub oko kog ću razvijati svoje misli o ovom izrazu „supermoć“ prema kom, zbog njegove nejasne, neprimerene i u biti prenaglašene semantike, imam izvesnu dozu animoziteta (ruku na srce i dalje je nepobediv u kategoriji odbojnosti trio „žena–majka–kraljica“).
Da sam ranije upitana šta bi za mene bila najsvrsishodnija čovekova moć, ja bih svakako govorila o promeni. To bi bila oda svim promenama koje smo sproveli nakon što smo odlučili da naš život ne bude isti, a svaka od njih bila bi još jedan stepenik više na onom „radu na sebi“.
I to je lažnjak, mogu da vam kažem!
Jer te promene kojima krotimo svoj život su dakako važne i daju nam neverovatan osećaj moći da na uzdama kontrolišemo svoju sudbinu, ali… to nije moć, to sad znam!
Da sam do pre samo godinu dana ispisivala ove redove, našlo bi se tu svašta o promeni koju držim da je instrumentarka koja asistira moći, pa biste verovatno bar jednom pročitali o promeni profesije, o snazi odlučivanja, o tome šta se sve u jednom danu može postići, o neplivaču koji prevazilazi strah i kasnije preplivava između dva kontinenta, o integritetu koji je važan u preduzetništvu jednako kao i u roditeljstvu, o snazi bračnog partnerstva… svega bi tu bilo. Verovatno bi se dogodio i poneki aplauz, čime bi osećaj moći još više nabujao da bi taj kontinuitet kvalitativnih promena došao do fenomena supermoći.
A onda mi se desio život u obličju koje nisam očekivala i izneo pred mene suočavanje sa bolešću mog najmlađeg deteta. Sve što sam mislila da je osnov ljudske moći nestalo je u 90 sekundi, dok sam klečala na podu gledajući posivelo lice svog sina i njegovo malo telo koje se ritmično treslo. Sećam se da sam pogledala u grupu lekara koji su stajali iznad nas, ozbiljnih hladnih pogleda nadole, skamenjenih u svom nečinjenju i nemom posmatranju, dok sam brojala sekunde od kad se čuo tup udarac mog čeda u pod. Nisam mogla da uradim ništa, čak ni da im kažem „uradite nešto“. U tih minut i po nestala je sva moja moć… i ostala je samo moja, do tada nepoznata – snaga.
I dalje verujem da je moć čoveka u uskoj vezi sa promenama koje obeležavaju naš život. Međutim, sada vam ne bih rekla da moć dolazi iz naše snage da sprovodimo promene koje želimo, već da prihvatimo promene koje su nam se dogodile, jer osećaj moći koji nam omogućava blagostanje nije moć.
Zapravo, za moć ne bi trebalo, nikada, da postoji osećaj koji je definiše.
Naša prava moć kao ljudskog bića u svom najveličanstvenijem obličju vidi se u iskušenju i patnji i to je u pravom značenju snaga kojom držimo smisao svog života u njegovoj potpunoj ispunjenosti, bez obzira na okolnosti. To prihvatanje je aktivna reakcija na ono što nam je dato, a ne pasivna pomirljivost prema okolnostima koje na nas utiču. Snaga koja je potrebna da u promeni stvaramo promenu je zapravo moć svakog ljudskog bića koja, srećom, često bude neprepoznata.
I zato, ovo što sam nekada mislila da je moć – lako je.
Ovo drugo što sada znam – tek savladavam.
Stoga i nisam kandidat za supermoći, zar ne?
