Većina vas je sigurno, kao i ja, od malena slušala kako starije žene govore – Eh, da mi je ova pamet, a one godine… dok ste presvlačile lutke pa niste ni razmišljale o tome pa kad ste se prvi put zaljubile, pa levitirale iznad svog kreveta zbog doživljenog prvog poljupca i tako dalje, kroz život.
Kad sam prerasla lutke i počela da osluškujem to što pričaju žene uz kafu, ponavljajući – Eh, da mi je ova pamet… mislila sam – gospodebože, da li je moguće da su sve to dozvoljavale, da su se toliko toga odricale, da li je moguće da su bile toliko glupe.
Jer sam bila mlada i glupa. A mislila sam da sam najpametnija na svetu, kako mladost inače misli.
Ja pripadam onoj generaciji koju su još uvek pokušavali da drže u stegama – smerna supruga i dobra majka, što je podrazumevalo milion žrtvi i odricanja, ali sam jedna od onih srećnica koju je majka sve vreme, vaspitavajući, oslobađala tih lanaca jer je dobro znala kako je živeti sa tilm lancima u koje je nju njena majka okivala. I svi okolo. U koje ju je majka okivala uglavnom zbog svih okolo. Da ne pukne bruka, da nema repove, da je ne ogovaraju jer znate već, nekada žene nisu imale pravo na život kakav su želele, morale su da žive onako kako su drugi mislili da treba.
Moja majka je imala devetnaest godina kad je pobegla za mog oca, znate ono – izašla i više se nije vratila kući. Nikada mi nije rekla da je želela da se oslobodi, ali, srećom, jeste se oslobodila. Ona je mom ocu u startu razbilaja moranja, takotrebanja, ja sam muško, gledaj ovamo, gledaj tamo, nemoj ja ovo, nemoj ja ono, kad ja kažem, uopšte nije dozvoljavala da to uhvati maha. Jer, kao što znate, to kad uhvati, ne pušta. Umesto da moj otac vaspita nju, vaspitala je ona njega. Nije da se nije povremeno bunio, ne kad je ona u pitanju, ja sam bila problem – ne daj joj, ne dozvoljavaj joj, ne puštaj je… ali bi ga brzo prošlo.
I da se vratim na – Eh da mi je ova pamet, a one godine…
Nekada…
- momak nije smeo da je isprati do kuće da je ne ogovara komšiluk
- morala je da uđe nevina u brak, da joj muž bude prvi, jedini i poslednji
- nije smela da „šeta ulicu“ nego lepo da sedi u kući, u kući uvek ima šta da se radi
- uvek je moralo da bude sve pod konac, skuvano, zategnuto, čisto, uštirkano
- muž, pazite – prvo muž i deca su ogledalo žene, oni moraju da budu čisti, ispeglani, zalizani, ona – ako ostane snage, vremena i novca
- njegovu mamu je morala da naziva mamom, a tatu tatom
- kod svoje mame, ako je imala sreće da je ima, mogla je kad on dozvoli, tako kod brata, tako kod rodbine
- kad je izvede, jednom u sto godina, nije smela da gleda levo, desno i okolo već samo „u pikslu“
- nije smela da ima za prijatelja muškarca
- on je određivao sa kojom od žena sme da se druži, koja je kurva, a koja nije
- za sve neuspehe dece je ona bila kriva – „imaš samo jedan posao, da vaspitaš decu, ni to nisi uspela…“
- za sve njegove neuspehe, ona je bila kriva
- nije smela da bude pametna, ima ko je pametan
- da „ne laje“, odnosno – da nema mišljenje, ima ko će da misli
- ako je udari, da ćuti i trpi
- ako je neprekidno udara, da ćuti i trpi, da kaže da je pala dok je prala prozore, da trpi sve zbog dece, da trpi sve da ne pukne bruka
- morala je da zna da nigde nije bolje…
Morala je da zna da joj je ovo gore sudbina. Zamislite da vam neko odredi pravila i kaže – to ti je sudbina samo zbog toga što si se rodila bez penisa.
Morala je da nikada ne sazna šta je život.
Da čeka da umre pa da je se niko ne postidi.
Da ponekad moli boga da umre, a bog je neće.
I na kraju, morala je, a često se dešavalo, da se suoči sa prezirom svoje dece zbog kojih je sve trpela, šta će kad su joj rekli da tako mora, morala je da trpi taj prezir što ga nije napustila i sve ih spasla…
Zamislite to vrzino kolo…
I kako vam rekoh, ja sam često slušala o ovim tamnicama od života i mislila – gospode, kako su bile glupe.
Jer sam bila mlada i glupa.
Jer nisam shvatala kako se to tamničenje prenosi s generacije na generaciju, ko narodne pesme, da nisu imale šanse. Ne bi ih možda spaljivali kao veštice, ali bi im lomili kosti, zube i napravili još veći pakao od života.
Bila sam mlada i glupa jer da nisam, shvatila bih koliko je važno to što su posle decenija i decenija ipak uspele da izgovore to – Eh, da mi je ova pamet, a one godine.
I bila bih zahvalna.
Jer tek kad žena shvati u kakvom je zatvoru bila, tek kad shvati koliko je „bila glupa“, ona postaje bolja majka svojoj ćerki, kida lance koje je trebalo da nasledi ćerka, oslobađa je.
Oslobađa sve druge žene kojima kaže – Nemoj da budeš glupa kao ja, eh, da su mi ove godine, a ona pamet…
Šteta, kakva šteta što neke stvari čujemo pre nego što smo sposobni da ih razumemo.
Ja nisam ništa od svega morala. Ali sam se zbog onoga kako živim svoj život naslušala kritika onih koji nisu smeli da me savetuju, saveta od onih od kojih ih nisam tražila, osuda, prekih pogleda. I mnogima sam to prećutala jer nisam znala šta da kažem. Koštalo me suza i živaca, jedino što sam umela je da odem i da ne dozvolim da me takvi više dodirnu ni rečima ni bilo kako.
Jer sam bila mlada i glupa.
A da mi je ova pamet, a one godine, sad kad sam ja ta starija žena, sad kad znam da ne moram da budem ljubazna, da ne moram da se sklanjam pred tom neartikulisanom masom zvanom narod, svima bih im rekla –
Ma jedite, bre, govna!
I pušite đoku!
Kasno sam to počela da izgovaram.
Jer sam bila mlada i glupa.
