Kada ste poslednji put bili blagonakloni prema najvažnijoj osobi u vašem životu? Kada ste je izveli u šetnju ili častili nekom sitnicom tek onako, bez povoda? Da li ste joj skoro rekli “volim te” i obećali joj da ćete biti uz nju no matter what?
I ako mislite da pod “najvažnijom osobom” ja podrazumevam vašeg momka/muža/devojku/kuče/mače ili neku drugu osobu za koju mislite da vam je najvažnija u životu, varate se. Pričam o jednoj osobi na koju svi često zaboravljamo i negde usput je zapostavimo. A trebalo bi da nam je svima jako važna.
Da li znate o kome govorim? O VAMA SAMIMA! (Ovde ne govorim o deci, ukoliko je imate, jer se podrazumeva da su ona uvek najvažnija. Sa druge strane, tek kada ste roditelj ne valja da sebe zapostavite, jer će to neizostavno negativno uticati i na vašu roditeljsku kompetentnost. Dakle, i u tom slučaju nastavite sa čitanjem!)
Koliko često su nam samo misli i akcije usmerene ka nečemu ili nekom, pa tako lako sebe zaboravimo – “Opet mi je prošao ceo dan. Sutra ću. Nemam sad vremena”. I onda nastavljamo u tom maniru, dok ne zaboravimo ko smo, čemu težimo i šta želimo. A tada smo često već u velikom problemu. A nekad se i suzdržavamo da budemo to što jesmo, ne bi li se uklopili ili kako bi sprečili da upadnemo u konflikte. Ima nas raznih. A kako bi bilo lepo da baš te različitosti svi pokažemo. Klonova je ionako previše, zar ne?
Lako nam je da savetujemo druge i da njih podržavamo da ne pokleknu, da budu neustrašivi i da veruju u sebe, a kada smo u pitanju mi sami tako lako postavimo previsoke zahteve pred sebe ili pak podrazumevamo da ćemo nešto uraditi ili u nečemu uspeti, pa to ni ne vrednujemo puno. A kako očekujemo da drugi cene ili pohvale naš trud i rezultate, ako ni mi sami za sebe to ne uradimo?
Reći sebi: “Odlično si to uradila, baš se ponosim tobom. Bravo” nije uopšte teško, a znači puno.
Sa druge strane, desi se da nekad previše i izbegavamo neke situacije i izazove, jer nemamo garancija da ćemo uspeti. Pa šta ako “padnemo”? Ustaćemo i nastaviti dalje. Nije li čar života upravo u bezbroju mogućnosti koje nam se pružaju. Naše je samo da ih isprobamo i zadržimo one koje nam odgovaraju. Utabane staze znaju biti dosadne. Uspavaju i postanu previše tvrde. One pune rupa i kojekakvih uzvišenja su izazovnije. One su često i neotkrivene, pa je veća mogućnost da vode i do zanimljivijih destinacija.
Ne mislimo na sebe ni kada trpimo negativne ljude oko sebe, tzv. emotivne vampire. Ljude koji stalno kukaju, koji očekuju da ste uvek tu za njih, koji ne slušaju, koji se ne interesuju za vas. Šta će vam to? Niste dužni to da trpite. Postavite granice, sačuvajte sebe. Oni sigurno neće žaliti za vama ako se psihički istrošite – previše su zauzeti svojim brigama, a vi im to i dopuštate.
Kao što negujemo i mazimo druge u svom životu, tako bi trebalo da se ophodimo i prema sebi.
Pohvalite sebe.
Pomazite sebe.
Častite sebe.
Dozvolite sebi grešku. Lenjost. Tugu.
Nemojte biti toliko blagonakloni prema negativnim ljudima oko sebe. Povući će vas u svoj ponor.
Budite tu za drage ljude, ali pre svega, budite tu za sebe.
Sami sebi smo često najveći (ne)prijatelji.
Niko vas ne poznaje kao vi sami. Niko vam ne bi trebao želeti bolje do vas samih.
Recite sebi “volim te” i ne štedite tu ljubav. I nemojte zaboraviti najvažnije: tek kada volimo sebe možemo voleti i druge!
Tekst prenosimo sa bloga Aleksandre Birte.
