Odgovaramo ih gotovo automatski, čak i kada smo iscrpljene, zabrinute ili na ivici suza. Zašto nam je toliko teško da kažemo da nismo dobro – i kako da prestanemo da se pretvaramo da sve možemo same?
Završile ste posao, odgovorile na poruke, setile se tuđeg rođendana i saslušale prijateljicu koja prolazi kroz težak period. Kada vas neko pita kako ste, kažete: „Dobro sam.“ Možda zato što nemate snage za duži odgovor. Možda zato što ne želite da pokvarite raspoloženje. Ili zato što ni same ne znate kako biste objasnile šta vam je, kada na prvi pogled sve funkcioniše.
Ta kratka rečenica ponekad je samo društvena ljubaznost. Ne dugujemo svakome detaljan izveštaj o svom unutrašnjem životu. Ali kada „dobro sam“ postane jedini odgovor i pred ljudima kojima verujemo, vredi zastati i zapitati se šta njime prećutkujemo.
Zašto je teško reći da nismo dobro?
Priznati da nam je teško često znači suočiti se sa očekivanjima koja imamo od sebe: da budemo sposobne, stabilne, dostupne i dovoljno organizovane da držimo sve pod kontrolom. U takvoj slici nema mnogo prostora za rečenicu „trenutno ne mogu“.
Ponekad nas zaustavlja strah da ćemo delovati nezahvalno. Imamo posao, porodicu ili prijatelje, pa zaključujemo da nemamo pravo da se žalimo. Poredimo svoje probleme sa tuđim i unapred ih proglašavamo nedovoljno važnim.
Ipak, zadovoljstvo pojedinim delovima života ne isključuje tugu, napetost ili iscrpljenost. Možemo voleti svoj posao i biti preopterećene njime. Možemo biti okružene ljudima i osećati usamljenost. To što postoje dobre stvari ne znači da teškoće treba prećutati.
Helena de Karlos, direktorka komunikacija španske fondacije Manantial, koja se bavi podrškom osobama sa problemima mentalnog zdravlja, u razgovoru za Vogue España ističe koliko je važno da umemo da prepoznamo osećanja i govorimo o njima sa bliskim ljudima. Nije potrebno da svima otkrivamo kako smo, ali jeste korisno da imamo nekoga pred kim ne moramo stalno da ostavljamo utisak da sve držimo pod kontrolom.
Ne morate odmah da objasnite sve
Razgovor ne mora da počne velikim priznanjem niti preciznim objašnjenjem problema. Dovoljno je nešto jednostavno: „Poslednjih dana sam baš preopterećena“ ili „Ne znam tačno šta mi je, ali nisam dobro“.
Može pomoći i da kažete šta vam je u tom trenutku potrebno: savet, praktična pomoć ili samo neko ko će vas saslušati. Ne morate sve ispričati odjednom, a nekoliko zapisanih misli može olakšati početak razgovora. Takav pristup preporučuje i britanska Nacionalna zdravstvena služba u smernicama o razgovoru o mentalnom zdravlju.
„Treba mi da me saslušaš, ne očekujem da odmah pronađeš rešenje“ nekada je najkorisnija rečenica koju možemo da izgovorimo. Ona drugoj osobi pomaže da razume kako da bude uz nas, a nama daje prostor da govorimo bez pritiska da sve odmah razrešimo.
Slušanje bez žurbe da se problem popravi
Važno je i šta radimo kada neko drugi konačno kaže da nije dobro. Iz najbolje namere često odgovaramo: „Ma, biće sve u redu“, „Nemoj toliko da razmišljaš“ ili „Moraš malo pozitivnije“. Međutim, takav odgovor može prerano da zatvori razgovor koji je drugoj osobi bilo teško da započne.
De Karlos naglašava značaj iskrenog slušanja i prostora u kom osoba može da govori bez straha od osude. Ne moramo imati savršen odgovor. Možemo pitati: „Šta ti trenutno najteže pada?“ i ostaviti dovoljno vremena da čujemo odgovor, bez prekidanja i prebacivanja priče na sopstveno iskustvo.
Kako ste kada nema nikoga da vas pita?
Uz razgovor sa drugima, korisno je povremeno proveriti i šta same sebi odgovaramo. Da li smo umorne ili nas nešto brine? Šta nam poslednjih dana najviše troši energiju? Postoji li obaveza koju možemo da odložimo, pomoć koju možemo da zatražimo ili granica koju treba jasnije da postavimo?
Ta pitanja ne moraju da postanu još jedan zadatak koji treba savršeno obaviti. Njihova svrha je da primetimo šta nam je potrebno pre nego što ponovo automatski nastavimo dalje.
Ako teškoće traju ili počinju da utiču na svakodnevni život, važno je potražiti i stručnu podršku. Razgovor sa bliskom osobom može biti dragocen, ali nije uvek dovoljan.
Sledeći put kada vas neko kome verujete pita kako ste, možete sebi dozvoliti malo iskreniji odgovor: „Zapravo, ovih dana mi nije baš lako.“ Ne morate odmah znati ni zašto, ni šta dalje. Za početak je dovoljno da razgovor dobije priliku da se nastavi.
