Odlagala je odlazak kod njegovih koliko god je mogla.
Sama pomisao na vreme provedeno s to dvoje staraca, u kući koja je sve više bivala nalik oronuloj, napuštenoj hotelskoj sobi prepunoj sablasti, stvarala joj je osećaj nelagode.
”Ana, čekamo te dole”, rekao je nervozno i zalupio vrata. ”Nemoj sto godina…”
Uzdahnula je i nanela poslednji sloj maskare, prošla prstima kroz kosu, ogrnula sivi bockavi šal oko vrata, i izjurila za njima. Napolju je sve slutilo na jesen.
Kuća njegovih roditelja odisala je nekom ustajalom, hroničnom nesrećom, nesrećom koja se, poput vonja širila godinama i uvlačila u pukotine u zidovima, u ramove slika, ispucali furnir i izbledeli pliš boje trule višnje.
Njegovi roditelji su bili dve utvare, bez hrabrosti da se suoče s ostatkom svojih sićušnih, istrošenih života. On, tada već prilično oronuo i nemoćan za bilo kakve podvige, bivši čovek, otupelih kutnjaka, prgav i spreman da zareži svakog trenutka. Ona, nešto mlađa od njega ali preslaba da mu se suprotstavi, kadra da primi samo određenu količinu reči, svetla i mirisa tokom dana, aorist žene, tužna kuja ispranih očiju i mršavih sapi.
”Uđite, uđite, promaja je…”, rekla je njegova majka i uterala ih unutra. ”Sedite, smestite se, ja odoh da pristavim kafu…”
Njegov otac se promolio u predsoblju, suv, star i gorak. Pogledala je u Branka. Reci mi da ti nisi on, pomislila je. Da nikada nećeš biti kao on.
Devojčica je trčkarala po kući poput sićušnog, radoznalog svica, rešena da sve dodirne, pomeri i barem prinese usnama. Njegov otac se, starački poguren, teturao za njom, i vraćao na mesto sve što bi pomakla, ravnao šustikle i rese na tepihu koje je u trku mrsila. Dete u kući bilo je tako drugačije od svega na šta je navikao. Nije se trudio da prikrije svoju zlovolju, to malo stvorenje je bilo nešto što remeti njegov uobičajeni ritam i često je pogledao na sat kao da se pita zašto već ne odlaze.
S druge strane, starica se iskreno radovala, barem onoliko koliko je bila u stanju da se ičemu više raduje. Lekovi su, ipak, činili svoje. Umorna, tiha tuga joj je poput koprene prekrivala lice i ta tuga je bojila svaku izgovorenu i prećutanu reč. Živela je u žalosti za samom sobom, zabranivši sebi sve osim cigareta i ponekog otupelog, usputnog uzdaha.
”Neka vas, muških, u dnevnoj, nas dve ćemo u kuhinju.”
Dve žene sedele su za klimavim stolom, prebirajući reči kao kakve retke trave.
”Uzmi vanilice, posluži se.” – rekla je starica.
”Ne mogu, hvala.”
”Ti nikad ništa ne možeš”, coknula je. ”Spremiću ti pa ponesi, poješćete kod kuće. Vanilice mogu dugo da stoje.”
”Kod nas malo šta dugo stoji”, rekla je Ana.
”Bije li te?”, upitala je starica prinoseći šoljicu usnama.
”Molim?”
”Da li te bije, Branko, moj sin?” – ponovila je, mirno kao da ćaska o vremenu.
”Ne više.”, odgovorila je, u trenutku bolno svesna činjenice da su prebrali sve travke osim onih najotrovnijih.
”Dobro je… Ne daj na sebe.” – dodala je. – ”Je li ti dovoljno slatka kafa?”
”Da, da, odlična je, hvala.”
”Uzmi vanilice, molim te, kod nas to nema ko da jede.”
Uzela je jedan kolačič s tacne, otresla prah šećer sa strane i strpala ga celog u usta.Činilo joj se da će se ugušiti ali nečim je ipak morala zaustaviti tu bujicu iza očiju koja je pretila da se izlije.
”Izgleda da će kiša”, rekla je starica i pogledala kroz prozor.
”Ništa nisu najavili…”
”Meni ne moraju da najave. Dva puta mi je lomio ovu ruku. Od tada svaku kišu predosetim.”
Branko se pojavio na vratima.
”Da krenemo?”, upitao je.
Spustila je svoj ledeni dlan na suvu, koščatu šaku njegove majke i pozdravila se bez reči.
Starica je ustala podupirući se o sto.
”Čekaj…” zastenjala je. ”Čekaj da ti spakujem u nešto… bila je ovde jedna kutijica, lepa, zgodna, od onog keksa na kolutiće i baš sam pomislila, neka je, sačuvaću je, da imam kad mi dođete… a evo sad je nema…”
”Ana, čekamo te dole…” – rekao je Branko nervozno i zalupio vrata.
Starica se nervozno osvrtala po kuhinji.
”A baš sam je tu… evo baš tu sam je stavila…”
”Nije važno, nemojte… stvarno ne treba…”
”Kako ne treba? Treba. Mora. Moj Branko mnogo voli vanilice.”
