Sa samo 16 godina, bez novca, plana i iskustva, jedna djevojčica stala je pred starca koji je živio u porušenoj kući i izgovorila rečenicu koja će njoj i mnogima promijeniti život: “Deko, izgradit ću ti kuću.”
Taj trenutak bio je početak puta Tamare Misirlić koji će kasnije prerasti u fondaciju i pomoć desetinama porodica. Prisjećajući se prvog susreta, govori kako tada nije ni slutila šta će iz toga nastati.
– On je iz sobe gledao u nebo. Bilo je pitanje dana kada će se ostatak kuće srušiti na njega. Ja sam samo rekla: “Deko, izgradit ću ti kuću.” I to je samo izašlo iz mene. I kad mene neko pita kako, ja nemam neko objašnjenje, jer sam ja tad imala 16 godina, jednostavno devojčica, srednjoškolka. Nisam znala ni kako se gradi kuća, niti sam imala novac, ispričala je Tamara.
– Rekao mi je: “Majde bre, dete, ti ćeš meni da gradiš kuću”, i oterao me. Nisam mu zamjerila jer sam razumela da je čovek razočaran i u ljude i u život. Ostao je bez nade, kazala je Tamara.
Dodaje da je upravo taj trenutak u njoj probudio još veću želju da ispuni obećanje. Došla je kući i rekla svom ocu “Tata, želim da gradimo kuću ovom deki.” On je pristao i tako su krenuli tog 17. februara kada je i godišnjica njene fondacije.
Govoreći o ljudima koji prolaze kroz teške životne situacije, kaže da ih najčešće mogu razumjeti oni koji su i sami osjetili bol i odbacivanje. Na početku svog humanitarnog rada, kako kaže, nije imala novac, ali je imala želju da pomogne. Prisjetila se i perioda kada je prodavala kolače na ulici kako bi prikupila sredstva za kupovinu kuće jednoj porodici.
– Bilo je trenutaka gde sam ja nameštaj iz kuće iznosila za te ljude, jer daš nekome obećanje. Mnogo je teško kad vi znate da neko računa na vas i da ste vi nekome jedini spas. I onda vi svim silama težite da to obećano ispunite. I onda sam ja i prodavala kolače na samom početku na ulici da bismo skupili novac da kupimo jednim ljudima kuću. I zaista, svaki početak bude težak, ali eto, kako početi? Pa tako što ćeš krenuti od svojih najbližih. Eto, može čovjek da pokloni nekome osmeh, zagrljaj, da zastane, da ga upita kako je. Baš mi bude ono tužna slika kad u Beogradu vidim kako ljudi žure, kako je komšiji mrsko da komšiji kaže dobar dan. A to zapravo mnogo znači. Pa pođimo od nas samih kad vidimo nekog ko je nasmejan, nekog ko je vedrog duha, nekog ko je onako veseo, pa stane, pa porazgovara. Nekako nam ulepša i dan i stvarno nam da taj neki tračak da i nama bude ostatak dana lepši. Tako možemo da krenemo. I to je u ovim malim sredinama još uvek zastupljeno. Jedan od razloga zašto volim da obilazim sela, istakla je Tamara.
Otkrila nam je da voli najvipe pomagati starijim ljudima, jer oni više ne mogu sebi ništa osigurati.
– Mladi će odrasti pa sebi obezbediti. Život je težak, prvi put to govorim javno, ali i ja sam podstanar i nemam svoju kuću, otkrila nam je Tamara.
Posebno emotivno govorila je o vlastitom iskustvu odbacivanja tokom djetinjstva i vršnjačkog nasilja koje je proživljavala zbog fizičke različitosti.
– Rođena sam sa po šest prstiju na rukama i nogama. Na rukama su odstranjeni ranije, a na nogama su ostali dugo jer je operacija bila rizična. Bavila sam se sportom i svi bi se okupili oko mene da pitaju šta mi je. Davali su mi pogrdna imena, govorili “vanzemaljac”, “nemoj da se družiš s njom”. Povukla bih se u ćošak i krila svoje prste, ispričala je Tamara.
Prisjetila se i nasilja koje je doživljavala na sportskim turnirima.
– Dečaci su me tukli jer su hteli da pokažu snagu. Ljudi uvek gađaju tamo gdje je najslabije. Neće niko napasti nekoga ko može uzvratiti. Stvarno se mnogo bola skupilo u tom detinjstvu, kazala je Tamara.
Ipak, uprkos svemu, nije odustajala od sporta.
– Večer prije turnira znala sam da me čekaju pogledi, pitanja i ismejavanje. Znala sam da niko neće da mi priđe. Ali opet sam odlazila, osvajala medalje i vraćala se. Ne znam ni sama otkud toliko snage, rekla je Tamara.
