Ne tako davno prosvećeni narod ženski srpski kritikovao me je zbog mojih romantično trudničkih tekstova. Kaže: „U zemlji u kojoj ženi daju otkaz jer je trudna, Vi se sekirate što Vam neko nije ustao u prevozu. Vi mora da ste guska.“ Pa tako još neka uvreda sa živinom.
Jeste, u Srbiji je najlakše da jednopotezno ostaneš trudna i – bez posla! Jer, naravno, i svih tih prethodnih meseci si radila „na određeno“, „bez ugovora“, „na probnom radu“, „prijaviću te sledećeg meseca“. Zatrudniš i umesto obećane prijave, doprinosa, bolovanja i porodiljskog odsustva (koje poslodavca po novom zakonu NIŠTA ne košta, osim malo papirološkog cimanja) ti dobiješ – šut u svoje zgodno trudničko dupe (koje, eto, ni u prevozu ne možeš na sedište da spustiš – al’ za to samo žene-guske mare).
E, pa gospodo poslodavci, i vi gospodo što se vozite po prevozima a ne ustajete trudnicama, i vi žene tako prosvećene što tuđu brigu brinete – nije stvar u zakonu i sistemu, već u ljudskosti, u osnovnoj brizi za čoveka kao živo biće, u saosećanju i osećanju.
Nešto u sebi nosiš ili ne nosiš. Mrvu tog sapatničkog osećanja, na primer. Mrvu humanosti koja kaže: daj da pomognem ovoj ženi i tom budućem čoveku što će da ga rodi. Neka zbog mene ne misli da je ovo svet u kome ne vredi živeti.
Najlakše je ići okolo, udarati u doboš i vikati kako nešto sa državom nije u redu. Kad je pa bilo? Al’ da vam kažem, državno uređenje ne može biti opravdanje za to jesi li čovek ili pola čoveka. Zato što ne postoje referendumi na kojima se odlučuje hoćemo li ove godine biti humaniji, ljubazniji, srećniji. Zakon nas ne uči kulturi, lepom ponašanju i brizi za drugoga.
Jer: da ne postoji zakon koji kaže da će vas zatvoriti, da li biste ubili čoveka? I kako to da neke pojedince ni zakon u tome ne sprečava?
Svet bi bio bolje mesto kad bi ljudi dali sve od sebe i kad ne postoji zakon koji će ih lupiti po džepu. A kod nas je i takvih zakona premalo.
Eto, na primer, taj rad na crno. Ne zove se on slučajno „na crno“, jer radiš kao crnac (a svi znamo da je i taj termin sad sporan) da se pokažeš i dokažeš ne bi li te primili „za stalno“, al’ uvek nešto iskrsne, uvek se nešto desi što tu prijavu prenese u naredni mesec. I tako sve do trudnoće. Tad pomisliš, eto, sad će se sve srediti. Sad MORA da se sredi. Tako treba. Ljudski je.
Al’ nije!
– Pa kako si to sad trudna? Zar nisi rekla da nemaš dečka? – tako se umesto prijave lepo oprostiš sa radnim mestom.
Nema plate. Za pelene. Za vlažne maramice. Za zekice. Za portikle i kašice. Za plastične kašičice, kadice i bebi sapune. Za vrtić. Za cipelice. Za smoki i čokoladu. Za jabuke. Nema plate.
Al’ zato ima: lažnih obećanja, razočarenja i zauzetih sedišta u prevozu. Zato ima: komenatara o kilaži, odeći i polu bebe. Zato ima straha, onog pravog straha, za život i sve što će tek da donese.
Jer baš tad kad jedan novi život treba da se rodi, svet se nije uspravio da ga dočeka, svet je rekao: „Ne mogu da te prijavim. Žao mi je, nismo se tako dogovorili.“
I samo zbog tog osećaja propadanja koji oseti trudna žena, uvela bih oštar zakon za sve te lažljivce, moderne goniče robova, „žao mi je – poslodavce“ i – naravno – sve one koji ne shvataju zašto je važno osloboditi trudnici mesto u prevozu.
Pa kom opanci, kom obojci – al’ sa zdravstvenim osiguranjem!
