Tamara Misirlić, sportistkinja i aktivna humanitarka, je već kao tinejdžerica počela pomagati ljudima u teškim životnim situacijama, a kasnije je svoj rad formalizovala kroz fondaciju. Ova 23-godišnja djevojka je svoj život posvetila i stavila u službu onih koje žive bez osnovnih uslova za život, djeci koja spavaju na podu i ljudima koje je društvo, ali i njihova djeca, odavno zaboravilo.
Tamara je u Oslobođenoj govorila o svom dugogodišnjem terenskom radu i posvećenosti pomoći ljudima koji žive u izrazito teškim i neuslovnim okolnostima, naglašavajući da takav angažman zahtijeva veliko strpljenje, spremnost na fizički napor i potpuno prihvatanje realnosti u kojoj ti ljudi žive.
– Ja kažem da je to moj put. Mnogi su želeli ići sa mnom i onda kad krenu, i kad vide da dobiješ i osip po telu i da te i bube jedu i da su to neuslovi, i da moraš i hodati i penjati se i da vući kese, brzo odustanu. Kažem ljudima koji idu sa mnom da moraju krenuti od činjenice da ta baka živi bez struje i bez vode i da se možda godinama nije kupala. I ne možeš da se povlačiš, da izbegavaš kontakt, jer bi to za njih bila uvreda, kaže Tamara.
Ali nekada se zbog tog kontakta stvari i zakomplikuju, barem za Tamaru.
– Kada dođem, oni me grle, ljube me, jer je to za njih taj trenutak koji im znači sve. To je neka čista, iskrena emocija. Bila sam i sama u situaciji da sam zbog takvog rada završila u bolnici, dobila zaraznu bolest i rane po telu, jer mi je imunitet pao. Nakon toga mi je doktor rekao da više ne smem raditi bez zaštite, ali ja to ne mogu. Ne želim stavljati masku i rukavice jer ne želim stvarati distancu. Za mene je to, jednostavno, ljudska bliskost i iskrena emocija, kaže ova mlada djevojka.
U svom iskustvu rada sa starijima, prisjetila se i jedne potresne priče o ženi koju je upoznala prije četiri godine. Riječ je o baki koja je imala 114 godina i bila, kako navodi, najstarija žena na Balkanu u tom trenutku.
– Rodila je šesnaestoro dece, prošla ratove, glad, krize, sve ono što jedan čovek može da preživi. Bila je pokretna do 110. godine, navodi Misirlić.
Ono što je zatekla na terenu bilo je izuzetno teško.
– Vidim ženu u krevetu, bez struje, bez vode. Kuća gotovo da se srušila. Nije imala ni krevet, spavala je na nekim daskama i starom dušeku, opisuje ona, dodajući da je starica imala više od stotinu potomaka širom svijeta.
Uprkos tome, brigu o njoj je vodio samo jedan sin, koji je i sam bio u lošem zdravstvenom stanju i bez mogućnosti da joj pruži adekvatnu njegu. Misirlić ističe da su ovakvi primjeri pokazatelj duboke društvene nebrige, ali i emocionalnog udaljavanja od starijih ljudi.
– Žena koja je toliko toga prošla i koja bi trebalo svima nama da bude kao neki dragulj, da je svi pazimo, dočekala je kraj života u takvim uslovima, kaže ona.
Posebno naglašava da je usamljenost najveća bol starijih osoba, čak i više od materijalne oskudice.
– Smatram da je najveća bol tih ljudi ta samoća. A naročito kod onih koji imaju decu i koji prirodno očekuju da im se uzvrati ljubav i pažnja u starosti, ističe Misirlić.
Dodaje da starijima često nije važno ništa materijalno, već prisustvo i pažnja druge osobe.
– Nije njima stalo ni do kuće, ni do kreveta, ni do nameštaja, već da im neko pruži ruku kao čovek, naglašava ona.
Na kraju, podsjeća na jednostavne, ali često zaboravljene potrebe starijih ljudi: razgovor, prisustvo i pažnja.
– Oni su željni razgovora. Oni žive za taj trenutak da progovore s nekim, da popiju kafu, da ih neko sasluša, da neko čuje njihovu muku i da otvore nekome dušu, zaključuje Tamara.
