Kada pomislite na džez, verovatno ćete se prvo setiti legendarnih pevačica poput Elle Fitzgerald ili Billie Holiday. Ali kada je reč o pijanistima, trubačima, saksofonistima i vođama bendova, slika izgleda sasvim drugačije. Žene i danas čine tek oko pet odsto džez instrumentalista u Velikoj Britaniji, dok među profesorima džeza i liderima sastava muškarci i dalje ubedljivo dominiraju. Zato je pojava umetnice poput Francesce Tandoi mnogo više od još jedne uspešne muzičke priče. Ona je podsetnik da se i u profesijama u kojima su žene i dalje izuzetak autoritet može graditi znanjem, radom i kvalitetom.
Italijanska džez pijanistkinja, pevačica i kompozitorka danas nastupa na najvažnijim evropskim i svetskim festivalima, njeni albumi dobijaju odlične kritike, a publika i kritičari svrstavaju je među najznačajnije evropske džez umetnice svoje generacije. Ipak, ono što je možda najzanimljivije nije njena biografija, već način na koji govori o sopstvenom uspehu. Dok mnogi njenu karijeru posmatraju kroz činjenicu da je žena u profesiji kojom dominantno vladaju muškarci, Francesca uporno odbija da upravo to bude tema. Ne želi da bude žena u džezu. Želi da bude prepoznata po kvalitetu svoje muzike.
– Ne volim da razgovaram o podelama na muškarce i žene u muzici. Ponekad se nađem na festivalskom programu zbog ženskih kvota, a to mi deluje apsurdno, jer ispada da nisam tu zato što sam dobra muzičarka. Jedini smislen kriterijum je umetnički kvalitet, bez obzira na to da li je neko muškarac ili žena – rekla je Tandoi za italijanski Avvenire.
Od devojčice iz Rima do svetskih džez bina
Francesca Tandoi rođena je u Rimu, a klavir je počela da svira sa dvanaest godina. U brojnim intervjuima govorila je da je ljubav prema džezu nastala mnogo ranije, još u detinjstvu, kada su u njenoj kući neprestano svirali sving, soul i džez standardi. Kasnije je otkrila muziku Oscara Petersona, jednog od najvećih džez pijanista svih vremena, koji će postati njen najveći umetnički uzor. Umesto da karijeru gradi isključivo u Italiji, odlučila je da ode u Holandiju i upiše Kraljevski konzervatorijum u Hagu. Upravo ta odluka pokazala se kao prekretnica. U međunarodnom okruženju upoznala je muzičare iz različitih delova sveta, počela da nastupa širom Evrope i vrlo brzo izgradila reputaciju vrhunske pijanistkinje.
Danas iza sebe ima više autorskih albuma, među kojima se izdvajaju Something Blue, Wind Dance, Hope, When in Rome i Bop Web. Album Wind Dance našao se među deset najboljih džez izdanja godine prema izboru japanskog časopisa Jazz Life, dok je Bop Web, objavljen 2024. godine, dodatno učvrstio njen status na međunarodnoj sceni.
Sarađivala je sa nekim od najpoznatijih džez muzičara današnjice, među kojima su Scott Hamilton, Philip Harper, Dado Moroni i Darius Brubeck, a nastupala je na festivalima i u koncertnim dvoranama širom Evrope, Azije i Sjedinjenih Američkih Država. Iako je publika poznaje i kao pevačicu, upravo je njen klavir ono po čemu je postala prepoznatljiva. Kritičari posebno ističu njenu tehničku preciznost, osećaj za improvizaciju i sposobnost da spoji tradicionalni američki bebop sa sopstvenim autorskim izrazom.
