Postoji jedna roditeljska rečenica koju sam, što više o roditeljstvu učim, sve manje spremna da izgovorim: “Samo želim da mi dete bude dobro i poslušno.”
Ne, zapravo, ne želim poslušno dete.
Želim ćerku koja će jednog dana prevrnuti očima kada joj kažem nešto što joj se ne dopada. Želim da mi odgovori. Želim da ume da se naljuti na mene. Želim da mi kaže da mislim pogrešno, da se ne slaže sa mnom i da ima sopstveno mišljenje čak i onda kada bih mnogo više volela da se jednostavno složi.
Jer postoji ogromna razlika između deteta koje nema granice i deteta koje ih ispituje.
Ta razlika često počinje upravo onda kada dete shvati da roditelj nije autoritet zato što je nepogrešiv, već zato što je odrasla osoba koja ima odgovornost da vodi, štiti i postavlja granice.
Zato me njeno “ne”, kada dođe, neće nužno plašiti.
Možda ću se iznervirati. Možda ću morati da ponovim istu stvar pet puta. Možda će uslediti čuveno prevrtanje očima koje je, čini mi se, svojevrsni univerzalni jezik adolescencije.
Ali negde duboko u sebi želim da znam da sam odgajila dete koje se oseća dovoljno sigurno da to uradi.
Jer dete koje se nikada ne suprotstavlja roditelju nije automatski dete koje je lepo vaspitano.
Ponekad je samo dete koje je naučilo da je ljubav povezana sa poslušnošću.
A to je lekcija koju ne želim da moja ćerka ponese sa sobom u odrasli život.
Ne želim da jednog dana na poslu ćuti kada joj neko pređe granicu zato što se plaši da će biti „neprijatna“. Ne želim da u prijateljstvu pristaje na sve samo da ne bi bila odbačena. Ne želim da u partnerskom odnosu govori “da” kada zapravo misli “ne”, samo zato što je tokom odrastanja naučila da je tuđe zadovoljstvo važnije od njenog unutrašnjeg osećaja.
Želim suprotno.
Želim da zna da može da bude dobra osoba i da se ne složi sa mnom.
Da može da bude nežna i da postavi granicu.
Da može da voli nekoga i da mu kaže “ne”.
Da može da poštuje autoritet, a da istovremeno razmišlja svojom glavom.
I zato mi je sasvim u redu da jednog dana čujem: “Mama, stvarno preteruješ.”
Verovatno ću joj odgovoriti da ne preterujem.
Možda ćemo se posvađati.
Možda će zalupiti vratima.
A onda će se, nadam se, vratiti.
Jer cilj roditeljstva nije da dete zauvek ostane pod našom kontrolom. Cilj je da postepeno razvije dovoljno unutrašnje sigurnosti da jednog dana može da ode iz naše kuće i donosi odluke bez nas.
To je, zapravo, jedna od najvećih roditeljskih paradoksalnosti: što bolje odgajamo dete za samostalnost, to će nam ono manje biti potrebno.
I to ponekad boli.
Kada je mala, želimo da nas traži za sve. Da nas zove. Da nas pita. Da joj mi budemo najvažnija osoba na svetu.
A onda jednog dana počne da ima svoje mišljenje.
Svoje prijatelje.
Svoje tajne.
Svoj ukus.
Svoje izbore.
I možda prvi put shvatimo da dete više nije produžetak nas, već osoba koja se od nas polako diferencira.
Upravo tu želim da budem pažljiva.
Ne želim da svoju ćerku oblikujem prema sopstvenim strahovima, propuštenim prilikama ili predstavi o tome kakva bi „dobra devojčica“ trebalo da bude.
Želim da joj ostavim dovoljno prostora da otkrije ko je.
Naravno, to ne znači da ću joj dozvoliti sve.
Ne znači da će odsustvo saglasnosti automatski postati pobeda.
Roditelj mora da postavi granicu čak i kada zna da će zbog nje biti nepopularan.
Postojaće pravila.
Postojaće posledice.
Postojaće večeri kada će biti ljuta na mene.
I biće trenutaka kada ću morati da izdržim njeno nezadovoljstvo, umesto da ga po svaku cenu uklonim.
Ali možda je upravo to jedan od najvažnijih oblika ljubavi.
Da dete naučimo da može da preživi frustraciju.
Da može da bude ljuto, a da nije napušteno.
Da može da se ne slaže, a da nije manje voljeno.
Da konflikt ne znači kraj odnosa.
Zato, kada jednog dana moja ćerka prevrne očima na moje pitanje, verovatno ću duboko udahnuti i pomisliti:
Dobro je.
Još uvek ima svoje mišljenje.
Još uvek oseća da sme da ga pokaže.
I još uvek zna da sam ja dovoljno sigurno mesto da se sa mnom ne složi.
Jer na kraju, ne želim ćerku koja će ceo život tražiti dozvolu da bude ono što jeste.
Želim ženu koja će znati da njena vrednost ne zavisi od toga koliko je drugima ugodna.
Ako zbog toga u tinejdžerskim godinama dobijem nekoliko kolutanja očima, zatvorenih vrata i dramatičnih „mama, molim te“, prihvatiću taj rizik.
Možda će mi tada biti teško.
Ali ako to znači da će jednog dana umeti da kaže “ne” čoveku koji joj ne prija, da napusti posao koji je uništava, da se suprotstavi nepravdi, da izabere život koji zaista želi i da ne smanjuje sebe kako bi drugima bilo udobnije – neka mi prevrće očima.
Koliko god želi.
Samo neka nikada ne nauči da mora da ćuti da bi bila voljena.
