Dok sam šetala psa, pokušavala sam da duboko udišem vazduh i smirim bes koji me je u potpunosti preplavio. Pobegla sam iz kuće samo da ne bih eksplodirala pred mužem i decom. Svesna sam da ne reagujem racionalno, ali jednostavno ne mogu protiv sebe. Nisam više žena koja sam bila, i to me plaši.
Pitate se šta me je dovelo do te tačke? Mrlja od kečapa na garnituri.
Dan pre toga, izbacile su me iz takta mrvice na kuhinjskoj radnoj površini. Garantujem vam da kod mene danas i najgluplja sitnica, poput otisaka prstiju na frižideru, može da pokrene pravu lavinu emocija. Nekada se strašno iznerviram, a nekada briznem u plač. I pre dve nedelje sam plakala – samo zato što je neko seo na kauč i pokvario jastuke koje sam tek namestila. Osećala sam se kao da me nered guši.
I ne, nisam u braku sa nemarnim čovekom, niti su mi deca nezahvalna. Imamo sasvim prosečnu, normalnu porodicu. Problem je u tome što je pre oko godinu dana u moj život ušla perimenopauza, a sa njom i hormonalne promene koje su me potpuno izbacile iz koloseka. Imam 47 godina i ne prepoznajem samu sebe.
Gledam svoju porodicu kako hoda po jajastoj ljusci oko mene. Svi su na oprezu i strepe da ću eksplodirati ako vide pastu za zube na ogledalu u kupatilu. Kada planem pred decom (10 i 7 godina), posle me pojede sramota, ali taj osećaj srama nije dovoljan da zaustavi reakciju. Muž pokušava da se šali, deca šapuću kada sam u „lošem raspoloženju“, a meni se srce cepa jer ja nikada nisam bila ovakva.
Ranije mi nikada nije smetalo što nam kuća nije savršeno čista. Uz dvoje male dece i ogromnog psa, to je bilo i nemoguće. Živimo blizu okeana i ranije sam sa osmehom čistila pesak koji bismo doneli sa plaže. Danas me taj isti pesak dovodi do ludila. Mašina za sudove mi je postala najveći neprijatelj ako ne opere tanjir kako treba, a nedavno sam plakala jer nisam mogla da nađem odgovarajući poklopac za plastičnu posudu. Plaši me to što više nemam kontrolu nad sopstvenim reakcijama.
U početku sam mislila da su moji ukućani jednostavno postali lenji, dok je muž samo zbunjeno gledao zašto mi odjednom smeta i najmanja sitnica. Tek kasnije sam shvatila šta se zapravo dešava. Pročitala sam da se čak 70% žena bori sa ovim simptomima u perimenopauzi – fazi koja može trajati i do deset godina. Kada na sve svakodnevne obaveze, posao, decu i brigu o starijim roditeljima dodate podivljale nivoe estrogena, progesterona i testosterona, dobijate savršenu oluju. Uopšte se ne čudim što se najveći broj razvoda dešava upravo između 45. i 49. godine, kada je prag tolerancije žena na najnižem nivou.
Naš brak je, na sreću, stabilan i naravno da imam dane kada sam sasvim u redu. Ali ovi izlivi besa me čine očajnom.
Jedina uteha mi je što znam da nisam sama i što sve više žena otvoreno govori o ovome. Prijateljice mi priznaju da prolaze kroz potpunu istu agoniju. Svaki dan podsećam sebe da je ovo samo prolazna faza i da sam preživela i teže stvari. Krenula sam na jogu, plivanje, koristim aplikacije za meditaciju i, naravno, idem u duge šetnje sa svojim psom. To je trenutno jedini način da bar na kratko smirim tu oluju u sebi.
