Tokom tih priča dosta prolazimo kroz period odrastanja, idi mi dođi mi, nekako se svaki put ispostavi kao ključan period života.
Tada su se dešavale velike stvari za dete, i tada smo doneli zaključke o životu. Odnose koje smo osetili smo duboko utisnuli, pa ono što sam dobila kao beba, kao dete od majke to dajem i svom detetu. To dajem i bliskom prijatelju. Pertneru. Pa ako nisam dovoljno dobila, neću baš ni umeti da popunim rupu, ili ako sam previše dobila možda ću da preterujem u davanju… Sve u svemu nekako nedovoljno funkcionalno. Ne mogu reći da je iko tu kriv, samo dosta onih nesvesnih, rigidnih, automatizovanih radnji, pokreta, stavova… koji grade čoveka.
Lako završimo s tim neadekvatnim osećajem, kao odrasla osoba danas zbunjena, nemamo pojma šta s time…
.
Pričajući tako s jednom klijentkinjom o njenom teškom i hladnom detinjstvu s depresivnom majkom, koja kada je bila dobro je gurala svoje do krajnje tačke (ozbiljno oštećena od strane svog agresivnog i rigidnog oca) čujem kako je zapravo i u oca razočarana. Sada shvata kako je zapravo nije zaštitio, i kako se j on neretko pred takvom ženom povlačio poput puža u svoju kućicu.
Jednom mi reče kako je rekla tati kako se osećala u tim momentima.
Znate šta je rekao?!
IZVINI!
Nisam bio svestan šta se događa, žao mi je što je tako bilo, voleo bi da sam drugačio postupio!
.
Samo čisto izvini, bez pravdanja, napadanja, manipulacije…
Klijentkinja dirnuta dobijanjem baš onim što joj je trebalo.
.
Samo da se sada vratimo na one moje brojke s početka. To je jedini otac za kog sam ja čula da je uspeo da razume, koji je uspeo da izgovori!
.
Znam da se mnogi brinemo da li smo dobri roditelji, da se bojimo da ne odigravamo modele naših. I pre neki dan sam napokon shvatila da od toga ne možemo pobeći. I ne moramo.
I sada znam da samo promenjeni delovi će značiti promenu.
Ako ja budem roditelj koji će reći svom detetu “Izvini” ja sam napravila ogromnuuu transgeneracijsku izmenu! I zbog toga sam ponosna i zadovoljna!
Mali koraci čine velike promene!
