A ta nervoza vrlo često se javlja onda kad pokušavamo da uspavamo dete, a ono baš i ne želi da zaspi. Dete oseća da roditelj žuri da što pre završi sa uspavljivanjem kako bi otišao da radi nešto drugo, pa se pali alarm i ono se iz straha trudi da što duže ostane budno, kako roditelj ne bi od njega otišao. I onda upadamo u začarani krug.
“Možemo sasvim da razumemo potrebu roditelja da dete što pre zaspi, jer većina roditelja, pored obaveza oko deteta, ima i još mnogo drugih stvari koje treba da završe”, kaže Tomislav Kuljiš, terapeut i osnivač Centra Prirodno roditeljstvo.
Ali ističe i da su deca “dizajnirana” mnogo pre industrijskog društva i nije predviđeno da se sama, brzo uspavljuju. Svako normalno dete će utonuti u san kada se oseti potpuno sigurno i ako je svoju potrebu za vremenom i igrom s roditeljem ispunilo, kaže Kuljiš.
“Tek tada se mozak deteta opušta i ono može da upadne u san koji mu je potreban. Ali, ako dete oseća da će roditelj otići i da želi što pre da se reši obaveze oko njega, podiže se alarm u njemu i nastoji od straha ostati što duže da bude budno kako bi bilo sigurno da roditelj neće otići. Dakle, kod uspavljivanja detetu moramo pružiti osećaj sigurnosti i ne slati poruku da nam se žuri”, kaže Kuljiš.
“Na kraju, taj period malog, nežnog tela uz vas će tako brzo i nepovratno proći i zašto ga uopšte sebi uskraćivati?”, poručuje Tomislav Kuljiš.
Preuzeto sa: zelenaucionica.com
