“Centar za socijalni rad je dozvolio ocu da je viđa, iako se majka tome protivila. Ovo je bila osveta majci zbog toga što ga je napustila. On je izvršio samoubistvo. Mediji pišu o ‘porodičnoj tragediji’. I o nezapamćenom zločinu, iako je poslednjih godina bilo sličnih situacija.
To o “nepamćenju” i našoj kratkoj pameti zaista jeste veliki porblem.
*Otac je majci pustio poruku gde je napisao šta će učiniti. Nadležni organi nisu preduzeli ništa, naprotiv, uprkos svim indikacijama Centar za socijalni rad u Vršcu je dozvolio da otac viđa dete bez supervizije i time predstavlja direktnog saučesnika u ovome.
P.S. Moja majka je u procesu svog razvoda puno puta dobila slične poruke od mog oca. Da će nas, mene i moju sestru ubiti, da bi joj se osvetio. Sudbina ga je preduhitrila, moja sestra je poginula u svojoj 12oj godini. Ja sam bežala od kuće nekoliko puta. Prvi put sa 10 godina.
Državna bezbednost za koju je radio me je pronašla posle nedelju dana i vratila njemu. Nisi obraćali pažnju na vidne modrice, hematome i podlive po mom celom telu. Bilo je jasno da nisam obesno dete koje beži od kuće jer mu tata nije kupio bickl. Bez ikakvog razgovora sa mnom, mojom majkom, Zaječarski centar za socijalni rad je slegnuo ramenima, rekao mojoj majci da se plaši mog oca i potpisao odluku da se vratim tamo.
Poslednji put sam pobegla sa 15. Pretnjom direktorki zaječarske gimnazije nisam dobila kopiju svojih svedočanstava (i ona ga se plašila) i srednjoškolsko školovanje sam nastavila sa nekoliko godina zakašnjenja vanredno. Menjajući gradove u kojima sam živela i srednje škole u kojima sa davala ispite nekoliko puta.
U međuvremenu, živela sam (pardon my french) u vukojebini iza Avale u nekoj vikendici tri godine krijući se od njega. Ratko Mladić scenario.
Da me ne bi ubio, ili poslao udbaše da me siluju redom nekoliko njih, kako je voleo da preti. Moj otac je živeo slobodno. Služba u kojoj je radio je to znala. Sve ovo o čemu pišem. Moji učitelji, nastavnici su svakodnevno, a pogotovu na časovima fizičkog gledali povrede koje sam imala svuda po telu.
Jednom prilikom zaječarski patolog mi je ušivao glavu kod nas kući, po pozivu, tajno, nisam otišla u bolnicu, nisu mi snimili glavu, sutra sam otišla u školu. Deo kose bio je obrijan. Niko me ništa nije pitao. Niko nije ni morao. Svi su znali.
Govorio mi je da mi to radi jer zna šta moju majku kurvu najviše boli, boli je da joj povredi dete, a ionako ću i ja jednog dana biti kurva pa i sama zaslužujem sve to.
Ponavljam, svi su znali: njegovi uvaženi prijatelji advokati i doktori, njegove kolege iz službe, moji nastavnici, Centar za socijalni rad, pa čak i tadašnje Ministarstvo za rad i socijalnu politiku kome je mama pisala.
Odgovor nezvanični, telefonom (zvanični moja majka nikad nije dobila) bio je: “Nažalost ovakvi slučajevi rešavaju se u ludnici, mrtvačnici ili sudnici. Svakako za dete bude prekasno.”Ja sam (ga) nekako preživela. Neke devojčice neće preživeti, zato se nadam da vas vidim 7.og u 17h ispred Informera.
Vreme je za bes! Vreme je da krenemo i nikad više ne stanemo, nikad više ne odustanemo od sebe!
Vreme je da ne živimo u strahu. Vreme je da od plata koje su redovno manje od muških ne plaćamo terapije zbog činjenice da je svaka četvrta devojčica u Srbiji doživela neku vrstu zlostavljanja. Devojčica!!!
O ženama neću ni da pričam sada. Zajebite šta god da mislite da imate važnije u petak u 17h i budite tamo. Radi se i o vašim životima.”
Od Ema Bednarz
Preuzeto sa: m.facebook.com
