Danas, kad mi je više nego ikad trebalo da budem sama, odlučila sam da ti budeš sa mnom. Tu na prsima, što bliže srcu.
Trebala sam očistiti nered u kuhinji – ali nisam.
Trebala sam izvaditi veš iz mašine, okačiti da se suši, ispeglati ono što je suvo i složiti – ali nisam.
Trebala sam iskoristiti dvije slobodne minute da se istuširam, možda operem kosu i nabacim nešto šminke na sebe – ali nisam.
Možda ne bi bilo loše da sam odgovorila na imejlove i provjerila silne propuštene pozive, a kojih je bilo dosta u protekla sedamdeset i dva sata.
Bilo bi dobro usisati stan, obrisati prašinu sa knjiga, pokupiti razbacane stvari sa poda. I jesti, da, bilo bi dobro i jesti, kažu da treba redovno.
Razmišljala sam da te tako uspavanu odnesem u sobu i stavim u krevetac i bacim se na posao.
Nisam uradila ništa što je trebalo da uradim, sve sam ostavila “za poslije”, jer su tvoje male nožice tako čvrsto pripijene oko mene da nemam snage da ih odvojim i spustim u krevetac.
Nisam uradila ništa što je trebalo da uradim, jer sam umjesto svega toga izabrala da te držim. Rukama, na prsima, tu kraj srca. Izabrala sam da slušam kako dišeš dok su nogice još uvijek čvrsto pripijene oko mene, a tvoja glava je tik na mom srcu.
Sve je to sada tu u mojim rukama, a čini mi se kao juče da si bila u stomaku, isto tako mala i sklupčana.
Svi moji planovi i “možda bi trebalo to da uradim” padaju u vodu, jer sam izabrala da te držim. Ti si moj (ne)mir i ispunjenje sna. Ti si moja oluja i mirna luka.
Ti si moj prvi i jedini izbor.
Ti si moje SVE!
Autorka: Regan Long
