Iako je ostvarila devojački san da bude slavna i poznata, Zelda Fidžerald se nije mirila sa tim da ostane u senci svog supruga, autora Velikog Getsbija. Jaka ambicija u želji da postane profesionalna balerina i da se potvrdi kao pisac odvela je, neosporno talentovanu Zeldu, do mentalnog sloma.
Zelda Fidžerald je bila pisac, plesačica i slavna ličnost u doba džeza, koja se borila sa mentalnom bolešću. Njen suprug, poznati pisac F. Skot Fidžerald, nazivao ju je prvom američkom šiparicom, a zbog svoje živahne prirode i skandaloznog društvenog života bila je ikona 20-ih godina 20-og veka.
Odrastala je u porodici istaknutih ličnosti u vladi SAD.
Zelda Sejr je rođena 1900. godine u Montgomeriju u državi Alabama. Njen otac, Entoni Dikinson Sejr, radio je kao advokat, zastupnik u državnom zakonodavnom telu Alabame, senator, gradski sudija i sudija Vrhovnog suda Alabame. Osim toga, njeni pra-ujak i deda su bili u senatu SAD.
Zelda je bila nestašno dete.
U srednjoj školi, njena želja da se izdvoji kao buntovnica, podrazumevala je konzumiranje cigareta, alkohola i druženje sa momcima, zbog kojeg se iskradala iz roditeljske kuće. Prijatelji su je opisivali kao neustrašivu, odvažnu i željnu pažnje. U kasnijem periodu, tokom zajedničkog života sa Skotom Fidžeraldom u Njujorku, postala je simbol tog vremena zbog svog bezbrižnog duha i ekstravagantnog ponašanja (kao kada je potpuno obučena skočila u fontanu).
Njen brak sa F. Skot Fidžeraldom je bio neverovatno buran.
Za njihov brak se govorilo da je toksičan, ispunjen opijanjem, obostranim neverstvom i ljubomorom. Zelda je optuživala supruga da ima homoseksualnu aferu sa njegovim prijateljem i kolegom, piscem Ernestom Hemingvejem, a doživela je i nekoliko nervnih slomova.
Skot i Zelda su optuživali jedno drugo za plagijat.
Zelda je Fidžeraldu bila inspiracija za neke od svojih likova, a stvarna iskustva sa njom pretočio je u svoje romane. On je takođe kopirao, doslovno, članke iz Zeldinih časopisa i unosio ih u svoje kjige, zamagljujući na taj način granicu između stvarnog i izmišljenog. U članku za The NewYork Tribune je napisala, našalivši se na račun svog supruga, da on izgleda „smatra da plagijat počinje kod kuće“.
Sa druge strane, Skot je ignorisao i podrivao književne ambicije svoje supruge. Kritikovao je njen roman Save Me The Waltz, Zeldino jedino objavljeno delo, optuživajući je da koristi autobiografske detalje iz njihovog života koje je on nameravao da upotrebi u romanu Tender Is The Night, kao i da je pozajmila ime za lik u svom romanu od jednog od njegovih ranih protagonista.
San joj je bio da postane profesionalna balerina.
Kao dete, Zelda je uzimala časove baleta, a u kasnim dvadesetim, tokom perioda u kojem je sa suprugom živela u Francuskoj, ponovo se zainteresovala za ples. U nadi da će postati profesionalna balerina, u Parizu je pohađala časove baleta kod ruske balerine Lubov Egorove. Nekoliko godina je bila ozbiljno posvećena treninzima, provodeći čitave dane u vežbanju dok joj snovi o baletu nisu srušeni mentalnim slomom koji je doživela 1930. godine.
Umetnost u vidu pisanja i slikanja ju je ispunjavala tokom lečenja od mentalne bolesti.
U periodu između 1930. i 1940. često je boravila u duševnim bolnicama. Mada joj je dijagnostifikovana šizofrenija, njena variranja između depresije i manije bi se danas najverovatnije opisala kao bipolarni poremećaj. Tokom boravka u bolnicama, Zelda je kreativno ispunjavala svoje vreme – pisanjem i slikanjem. Radila je na svom drugom romanu Ceasar’s Things i slikala scene iz Alise u zemlji čuda, Biblije i nekih mesta u Njujorku kao što su Times Square, Washington Square Park, i Brooklyn Bridge.
Nastradala je u požaru u Highland duševnoj bolnici.
Tokom 1940. godine, radila je na novom romanu i povremeno boravila u Highland bolnici u Ešvilu, u Severnoj Karolini. U bolničkoj kuhinji je buknuo požar 10. marta 1940. godine. Zelda je navodno bila zakazana za elektrošok terapiju, sedirana pod sredstvima za smirenje i zaključana u čekaonici. Bez obzira u kom se delu bolnice tačno nalazila u to vreme, vatra se preko pomoćnog lifta širila spratovima i Zelda je nastradala zajedno sa još osam žena. Imala je 47 godina.
Video igra Legenda o Zeldi je nazvana po njoj.
Sredinom 80-ih godina 20-og veka, japanski dizajner video igara Šigeru Mijamoto je svojoj izmišljenoj heroini, princezi Nintendi dodelio ime Zelda, a svoj izbor objasnio rečima: „Bila je slavna i prelepa žena u svakom pogledu, a i jako mi se dopadalo kako zvuči ime Zelda.” Igra je postala trenutni hit.
Poslužila je kao inspiracija za pesmu Witchy Woman, benda The Eagles.
Nakon što je pročitao biografiju o Zeldi, Don Henli, član benda The Eagles napisao je 1972. godine pesmu Witchy Woman. „Ovo je značajna pesma za mene”, govorio je Henli, „jer predstavlja početak moje profesionalne autorske karijere” Opisavši je u pesmi kao nemiran duh, Henli se takođe pozivao na tradicionalan način kojim je pila apsint (liker od pelina) – srebrna kašika sa prorezima se postavljala preko čaše sa pelinom; preko proreza se stavljao šećer, a preko njega voda da zasladi pelin u čaši, koji je u to vreme svakako sadržavao više halucinogena nego danas i koristio se kao vrsta biljne droge („odvezla se do ludila na srebrnoj kašiki”).
Zelda je bila ovekovečena i u poslastici – kolumbijskom homemade sladoledu.
Kompanija Jeni's Splendid Ice Creams je 2013. godine proizvela limitiranu seriju sladoleda pod nazivom Zeldina kolekcija – četiri ukusa (kupina i slatka pavlaka, konjak i marmelada, tamna čokolada i raž, keks Loveless i džem od breskve) simbolizuju Zeldin životni put iz rodne Alabame, preko Njujorka do Sent Pola u Minesoti (rodnog grada Skota Fidžeralda). S obzirom na to da je volela slatkiše, Zelda bi verovatno uživala u ovim poslasticama.
Priredila: Ivana Katančević
Izvor: iSerbia
