Nedelja. Sinonim za lijenost. Za sat sto kuca istu sekundu dva puta. Za protezanje u deset ujutru, sedefaste umilne zrake po radnom stolu koji nedeljom nije predmet interesovanja. Za meškoljenje grana drveta pored prozora. Volim kad u sobu naleti miris nečije kafe, kao alarm me probudi i upozori da bi i moja šoljica trebalo da se hladi na terasi.
Oduvijek me privlačila nedelja. Još kao mala sam ujutru iz kreveta, s ogromnom pažnjom, slušala razgovore mojih roditelja i naših tadašnjih prvih komšija. Okupljali su se u trpezariji i priča bi tekla ujednačeno uz sinusoidne povike, da se nešto naglasi. Oduševljavale su me te naglašene riječi, često ne bih razumjela ali bi se činilo da svo znanje svijeta plamti u njima. Najvažniji dio nedelje je bio ručak koji se kuvao od podneva, krčkao, s vremena na vrijeme bi otac teatralno promiješao sadržaj velikog lonca i donosio da probamo, uz povike: “Ajde samo mi reci da ne valja”, na što bi mi sa smiješkom klimnuli glavom i dočekalo bi nas jedno ponosno: “Kažem ti ja, prva liga!”. Ta bi se igranka odvijala do tri sata popodne, potom bi ručali i pošli na odmaranje. Sve bi odjednom utihnulo, televizori su se nekom magijom utišavali u cijeloj zgradi. Činilo se da vremena ima na pretek. Migoljili smo tiho po kući da ne probudimo oca, koji je kao svemoguća gromada spavao i duboko disao u ritmu zidnog sata.
Kako su godine išle za mene je nedelja postajala sve manje uživanje. Roditelji su se razveli, mi se preselili u drugi grad, promijenili zgradu, promijenili komšije. Nikog nismo znali pa bih se budila rano ujutru osluškujući tišinu, prije nego podjem u nabavku. Ulaz je mirisano na slatki kupus, vrata od stana pored nas odškrinuta i zaglavljena papučom. Ispred vrata vrećica sa praškom za veš i još nekakvom hemijom, vjerovatno u nedostatku snage prilikom penjanja uz stepenice pribjeglo se spuštanju kesa na prvo sigurno mjesto. Nedeljom su radile mašine. Nedeljom se čula svadja iz stana iznad našeg. Nedeljom sam jela punjene prženice jer je starog hleba bilo na pretek, a volje za neko ozbiljnije kuvanje u nedostatku. Na prizemlju je živjela porodica, tačnije stariji par i sin koji je povremeno dolazio. Sve do dana kada je prestao uopšte da dolazi. Posmatrala sam sa prozora tu stariju gospodju koja bi sjela na klupu i gledala u nepoznatom pravcu, iščekujući da neko dodje. Noć je ispunjavala dvorište a ona bi se podigla sa klupe iz drugog pokušaja i otišla u samoću svog stana. Prošle su godine, nedjelja je bila ista i meni i njoj. Nikada se nismo upoznale, ali smo se uvijek pristojno pozdravile u prolazu. Prostrijelila bi me crnim sitnim očima kao da ima nešto jako važno da mi kaže, ali neće. Ne želi, ili smatra da bi bilo suludo.
Odselili smo iz tog kraja ubrzo, i ostavili sve tihe nedjelje iza sebe. Došli u zgradu sa porodičnim stanovima, uselili se u vikende ispunjene dječijom grajom, mirisima pohovanog mesa i prženih krompirića, medju zaostale domaće zadatke naših malih komšija i nestašluke tih čupavih glava. Mada nije izvodljivo da mi makar na tren ne prodje kroz misli stidljiva nedelja iz prethodne zgrade, to nepoznato ali drago lice, njene oči uprte u nepostojeće korake, naše istovremeno ćutanje. Naša opijenost sutonom, ostacima mirisa slatkog kupusa i prženica u vazduhu, i promjenom koju donosi vrijeme.
Mrak još nije pao, prijatno je predvečerje, komšinice su od zgrade napravile šareni kolaž vješajući opran veš na terase. Jedna sa drugom razgovaraju, čavrljaju i razmjenjuju današnje recepte. Dječica kao mravi mile po dvorištu. Bacim pogled na naš porodični trpezarijski sto, još s početka braka mojih roditelja. Utonem u misli. Vidim školske knjige i sveske, strogog oca kako kontroliše domaće zadatke i nas male, rumene, čekamo komentar. Vidim i osmijehe, kad nas ponosan pogladi po glavi. Vidim i žurbu da se sto raspremi kad kaže da je vrijeme za ručak. Vidim i sebe kako plačem za tim stolom kad sam saznala da se razvode. Vidim i sebe, kako ćutim, kad sam shvatila da ga više nema. Ne znam koliko je trajalo to putovanje, ali znam da me u trenutku trgao povik neke od komšinica upućen njenim ukućanima: “Probaj! Kakvo je, a?”. Osmjehnuh se sjetno i prošaptah: “Prva liga!”
