‘- Znaš, njeni su svi bili travari – nije propuštao da značajno primeti kad god bi ona izdeklamovala neki recept ili preporučila čaj. Svaki put bi osetila grč u grudima kad to čuje, spustila glavu, a osmeh sa kojim je uvek delila svoj dar prešao bi u tupost i bezličje. Njoj na ponos, njemu za podsmeh. Samo njemu nisu prijali čajevi. Trebalo je i po tome da zna da neće biti dobro, ali nastavljala je dalje.
– Nema tu šta mnogo da se filozofira. Nemam ja više šta da tražim. To je to, treba da vidimo kada ćemo početi da živimo zajedno – i pristala je, kao da se ne radi o njoj, nego o tamo nekoj devojci koja nikada nije sanjala o čoveku sa kojim će plesati. Koji će znati svaki korak i sigurno voditi taj opasni ples.
***
– I gde nas sad opet vodiš! Ti ako hoćeš da planinariš, idi sa svojima, pa šetaj gde ti je volja, a nas ostavi na miru – zaustavio je auto, ne verujući da će se stotinak metara dalje ukazati jezero. Auto je stajao na kosini makadamskog puta, niže u šumi jasno je čula huk vode. Izašla je užurbano, mirno zatvorila vrata.
– Slušaj! Čuje se voda, tik smo iznad jezera, znaš da bar u tome ne grešim. Pa, raspitala sam se – nesigurno je izbegavala nadolazeću prepirku. Dva uplašena oka gledala su je kroz poluspušteno staklo i pitala se kome da veruju.
– Ovo je obična bara – čula ga je kako šapuće ćerki. Išla je ispred njih, na ivici suza, ali ne zbog njega. Uvek je bila spremna da na gotovs dočeka prostote, ljubomore i mučne trenutke, ali veličanstva prirode dočekivala su je nespremnu. I ona bi zaboravila sve, važno da je stigla. Na izlazu iz šume, niotkuda se otvori prostranstvo. Kao da se i sam vazduh raširio, nebo malo podiglo, a zemlja spustila, da naprave širi okvir za ovu sliku.
Visoke jele i borovi ogledali su se u malom planinskom jezeru i bojili ga zeleno. Otkinuto od stvarnosti, od vremena, blještavo od junskog sunca, mirno je trajalo skriveno od straha i grubosti, duboko radoznalo da vidi one koji mu prilaze. Stena iznad leve obale, kao ogledalo, da gosti provere pripadaju li ovde – ili ne! Pažnju joj ponovo privuče žubor. Okreće se. Rečica koja puni jezero, tako vitka i sitna, preskače stenje i kamenje, žuri, puna snage i odlučnosti, potrebna je nekome, nekoga hrani. Voda se odbija o kamen i životvorne kapljice padaju po listovima divlje nane. Toplo je, pa se miris jasno odvaja i žestoko uvlači u nozdrve, donoseći nagli mir i osećaj sigurnosti. Meša se još jedan topao i poznat miris – matičnjak, njena omiljena trava.
– Hvala, izvini, hvala, izvini…- ponavljala je dok ga je sa mnogo brige vadila iz vlažne zemlje. Iznenađujuće lako se predao. Volela je zemlju na svojim prstima, jer miriše na povratak, izbavljenje i novi početak.
***
– Bićemo neko vreme kod vas… ako nas primate… samo dok se ne snađem – usudila se na ono što nijedna u tom dugom nizu nije mogla. Nemoćna majka stajala je pred njom bez glasa, ruke su joj pale niz telo, a zatim se podigle da pridrže reči koje nisu izašle iz zgrčenih usana. Kao da se još više smanjila. Ustrašeni pogled je usmerila ka ocu.
– Još ću ja da vidim ko je tu za šta kriv. Nemoj ja da čujem…- zamahnuo je snažno sekirom i poveći panj je pukao na pola. Mahinalno je jače zagrlila i privukla sebi svoju malenu ćerku. Jedan iver odleteo je prilično daleko.
U tih nekoliko papirnih kesa što je držala smestio se i njen matičnjak. Dobro ga je obezbedila, zalila, uvila, ali opet je on izvirio i zamirisao. Nekoliko listića je povređeno, tamnozelena brazda širila se po njima, a iz nje prodirale jedva vidljive kapljice. Ovde za nas nema mesta.
***
– Da ti skuva baka tvoj čaj? Stavićemo lončić, da uvri voda, a ti mi pričaj. Posle ga posadi tamo u polusenci, biće mu dobro, oporaviće se – sa svakim blagim i toplim gutljajem jasnije se sećala odakle dolazi, koji niz nastavlja, koji prekida, kuda ide i koliko je njih voli.
Od sve te ljubavi u bašti krenuše da rastu nana, majčina dušica, kantarion, žalfija, hajdučka trava, a od svih najbolje i najlepše – matičnjak. Razvio se i razgoropadio taj žbun koji ispušta svoj limunasti miris tek kada se protrljaju njegovi pomalo grubi i tvrdi listovi. Posle drugog cveta, treće godine, počeo je da usitnjava listove i grči stabljiku, ali zato su se njegovi izdanci odlično primili i isticali još zelenijom i sjajnijom nijansom. I miris je bio opojniji, vlažan, prodoran.
– Lepa je ova naša kuća i ovo dvorište, ali ja tu ne mogu da živim. Idem dalje, znam da je vreme. Znam po tome što sam se ja promenila i poštujem to. Poštujem sebe kakva sam postala. Hvala, izvini… – spremali su se za novi put.
***
Nikada ga nije videla tako olistalog i krupnolistog kao tog proleća. Nana se držala, majčina dušica nervozno raštrkala svoje grančice pre nego što svije lep žbun, ali matičnjak je bio besprekoran.
– Komšinice, vaša terasa je čarobna! Takvi mirisi, posebno ujutru, kao da smo usred šume.
– Dođite da vam pokažem, možemo popiti čaj, evo matičnjak baš jutros procvetao. Samo da obrišem ruke od zemlje – zahvalno je pogledala prema Fruškoj gori koja se plavila u izmaglici nedaleko od grada.
Matičnjak – lek za ranjeno srce
Ukus čaja od matičnjaka je svež i jak, budi i razgaljuje dušu, sprema misli za nove ciljeve. Razdrma, razbudi, raširi pluća. Matičnjak leči tugu, jača i oporavlja srce, pomaže da zacele rane, priziva lepe misli, zato ga pijte ujutru – da sa puno snage i radoznalosti, a bez straha, uđete u novi dan. Pčele ga obožavaju, odatle mu ovo značajno ime. Veoma je rasprostranjen kod nas – one biljke koje su jednom narodu najpotrebnije, uvek su i najraširenije.
I ne zaboravite: između boljke i biljke samo je jedno slovo razlike.
