Vest glasi ovako: mitropolit crnogorsko-primorski Amfilohije optužio je Srpkinje da su čedomorke. “One u svojim utrobama pobiju za jednu godinu više dece nego što su pobili Musolini i Hitler i Broz i ovi koji su ovde na Kosovu i Metohiji. A hoćete da kao narod imamo blagoslov Božji”, rekao je mitropolit prilikom služenja liturgije u u Pećkoj Patrijaršiji.
Okej, čovek je mitropolit Srpske pravoslavne crkve, nijedna monoteistička religija na svetu ne podržava pravo na abortus, a svaka se oglušuje o nauku i činjenicu da fetus do određenog doba zrelosti nije živo biće. Niko ne očekuje od Amfilohija Radovića da ide okolo naokolo i brani žensko pravo na namerni prekid trudnoće. Do sad smo ukapirali da 
nije hrišćanski abortirati, ali, ali, ali… Nije hrišćanski ni – lagati. Da skratim priču: Amfilohije laže. U Srbiji se u proseku u poslednjih 5 godina obavi između 12.000 i 17.000 namernih pobačaja i to je zvanični podatak Instituta za javno zdravlje „Milan Jovanović Batut“. Ima pametnjakovića koji tvrde kako ovaj broj nije tačan jer, navodno, niko ne zna koliko se abortusa obavi u privatnim klinikama. Međutim, ni to nije istina: još 2013. godine, Skupština Srbije je usvojila izmene Zakona o ostvarivanju prava na zdravstvenu zaštitu dece, trudnica i porodilja. Kakve sad to ima veze sa abortusom? Ima, ima… Naime, otkako je usvojen taj zakon, svaka žena, zaposlena ili ne, kad ostane trudna, sa potvrdom ginekologa o trudnoći, stiče pravo na zdravstveno osiguranje. Da bi se sprečile zloupotrebe, uvedena je obaveza lekara da u jedan jedinstveni registar prijave svaki prekid trudnoće. Zašto? Pa zato što, na primer, žena zatrudni, dobije osiguranje, abortira, više nije trudna, a i dalje ima to osiguranje koje ostvaruje na osnovu trudnoće.
Koliko je ova mera korektna i da li i ona spada u ograničavanje prava na abortus, tema je za sebe, ali tako je kako je i upravo zbog nje lekari moraju da prijave svaki abortus, što znači da ne mogu da ga sakriju ako rade u privatnoj klinici. Još jedna stvar ide u prilog tvrdnji da Amfilohije laže: čak i kad bi lekari iz privatnog sektora krili stvaran broj namernih pobačaja, oni sumanuti brojevi kojima se operiše, a to je 150.000 do 200.000 abortusa godišnje, prosto nisu mogući. U Srbiji nema toliko ginekologa. Opet se vraćamo na evidenciju Instituta za javno zdravlje „Batut“: Srbija ima 1149 ginekologa. Mrka kapa da svi među njima uopšte rade prekide trudnoće. U prevodu, oni koji su specijalizovani za ovu medicinsku intervenciju morali bi da rade dan i noć samo to da bi dostigli ovaj baba-roga broj od 200.000.
No, dobro, kad je reč o abortusu, činjenica je da živimo u sekularnoj državi i da je Amfilohije, u principu, samo „još jedan sa gitarom“ koji smara na ovu temu. Nešto drugo je veći problem: ova seda glava raspreda o ženskim utrobama i tobožnjim čedomorkama gorim od Hitlera, Musolinija, Godzile i Kajzera Sozea lično – sa pozicije autoriteta. E sad, ne daje njemu autoritet ni kamilavka ni dugačka brada, pa ni to što je mitropolit najveće verske zajednice na ovom prostoru. Bar ne bi trebalo tako da bude. Pozicija čoveku ne daje autoritet, evo, Hitler i Musolini su dokaz, nego se autoritet gradi. Dakle, Amfilohije lupeta i laže zato što postoji kritična masa onih koji mu bespogovorno veruju. I on to zna i namerno koristi. I nije jedini. E, o tome se radi, naročito kad pričamo o tome ko će nam biti autoritet za krucijalna životna pitanja, a rađanje ili abortus su svakako pitanja od životnog značaja. Kad je reč o životu i ličnim izborima, autoritete moramo sami da biramo. Nije lako, naprotiv, zato mnogi i odlučuju da bespogovorno prihvate ove već etablirane, nebitno je da li su popovi, političari, akademici, ili naprosto sedokosi starci koji zamišljeno gledaju u daljinu pa misliš da su mudri. A ono u stvari, nije taj njihov pogled zamišljen, nego tupav jer ništa ni o čemu ne znaju i mrzi ih da misle.
To što se neko popeo visoko na lestvici crkvene hijerarhije uopšte ne znači da zna sve o svemu, ali ga ne oslobađa obaveze da nauči, naročito ako želi da popuje. Još je gore ako zna činjenice, a namerno ih iskrivljuje, pa laže. U novinarstvu važi ona čuvena „komentar je slobodan, činjenice su svetinja“ i stvarno nema nijednog dobrog razloga zašto to ne bismo primenili na sve druge oblasti života, pa čak i na crkvu. Naročito na crkvu.
