Na putu ka školi mama daje ćerki gomilu nepotrebnih saveta.
Znam da, kao svaka mama, želi da devojčica izraste u disciplinovanu, organizovanu i odgovornu osobu i pokušava da postavi “čvrste temelje”. Isto kao što znam da će jednoga dana shvatiti da su ti temelji zapravo negde u Košutnjaku gde su nekada igrale odbojku, u nekom bioskopu gde su se cerekale jedući kokice, nekom prolećnom danu kada su lizale sladoled i biciklom vitlale krugove oko Ade.
To što je upoređuje sa drugom decom i vrši pritisak da mora više, bolje, snažnije, samo je udaljava od cilja. Jer ništa ne mora. Ili ne može…
Ako ste u životu imali sreće da se družite sa ljudima u čijim kućama nije ništa u savršenom redu, ali je ljubav toliko očigledna da vam se čini da možete da je namirišete, sapletete se o nju i opipate je, znate da više od toga ne postoji. I da to nema nikakve veze sa tim koliko su oni koji tu žive uspešni, nego sa tim koliko se poštuju i vole.
Ne postoji nesrećnije dete od deteta koje zna da nije ispunilo očekivanja roditelja.
Osim roditelja koji zna da nije ispunio očekivanja deteta.
Uzalud potraga, ne postoji savršen život, partner, savršen dan… U jedno sam sigurna, ako želite da izgubite ljude oko sebe, zahtevajte od njih da budu savršeni, to je najlakši način.
Ili još bolje, pokušajte vi da budete savršeni… Znam o čemu govorim.
Godine sam potrošila pokušavajući to da ispravim…
