Deluje kao da se sudi njoj. I ne samo njoj…
Zamišljam šta joj se dešava u glavi dok sedi u Palati pravde i po ko zna koji put odgovara na pitanja nad kojima se Srbija danas zgražava. Pomisli li: „Šta je meni sve ovo trebalo?“. Poželi li samo da izjuri i sakrije se na nekom bezbednom mestu dok se sve ne završi? Ne, njen pogled ne odaje takve dileme.
Uspeva čak da zadrži zadivljujuću smirenost i dostojanstvo pred advokatom koji sramotno karikira i banalizuje njenu traumu i sudijom koji to dozvoljava; pred medijima koji alavo beleže „sočne detalje“ i auditorijumom koji i dalje nema srama da pita „zašto je ćutala?“; pred čovekom koji joj se ruga s optuženičke klupe, naizgled potpuno bezbrižan iako je optužen za četiri krivična dela silovanja i pet krivičnih dela polnog uznemiravanja.
Deluje kao da se sudi njoj. I ne samo njoj…
Zamislim sebe u toj odvratnoj sceni suočenja.
Mislim da ne bih mogla da pogledam u oči svog zlostavljača iz detinjstva, a da ne zasuzim. Ili se samo oduzmem tako da ne mogu ni progovorim ni da se pomerim, kao kad sam bila devojčica. Ili da se ne dohvatim oštrog predmeta…
Ne bih mogla da odgovaram na pitanja koja me teraju da ponovo proživljavam traumu iz prošlosti i to do tako odvratnih detalja, koji i kad mi se vrate u košmarima pokušavam da ubedim sebe da sam ih izmislila. Da, ja sam našla način da nastavim dalje, zašto bih sad kopala po tome?
Zbog drugih žena? Zbog onih koje će mi prigovarati kako je trebalo da reagujem sa 14 godina i lagati kako one nikad tako nešto nisu doživele, a da jesu – tačno znaju šta bi uradile? Da, verovatno bi trebalo i zbog njih, a pomisli samo na devojčice koje će sutra prolaziti isto…
A da li bih išta i mogla da uradim? Pa, znamo koliko je ovde pravda relativna, a ulog je veliki, ne mogu ja to…
Ona je progovorila, pogledala ga i bez treptaja odgovorila na sva ona ogavna pitanja koja imaju za cilj da je diskredituju. Ona je ta koja se izložila ponižavajućem tretmanu, uvredljivim komentarima, vulgarnim konstatacijama… I ostala uzdignute glave, iza svoje istine.
I tako se nadam da će imati snage da izgura ovu priču do kraja, u ime svih devojčica, devojaka i žena koje takođe nisu Milena Radulović, ali nose u sebi sličan teret.
Jer, u ovom trenutku, u tom mučnom procesu, zaista gledamo suđenje svakoj devojčici u Srbiji koja proživljava nasilje u kući ili u školi ili na časovima glume, a ne zna kome, niti kako da kaže za to.
Sudi se svakoj devojci koja je „sama kriva“ za strašne stvari koje su joj se desile. Onima koje su ćutale i onima koji nisu. Sudi se i svakoj dobroj srpskoj ženi koja se trudi da ubedi sebe da „to tako mora u ovom našem društvu“, a zapravo se plaši…
Tih devojčica, devojaka, žena ima mnogo više nego što bi se bilo ko u Srbiji usudio da pretpostavi. I sve bismo morale da stanemo uz Milenu i sačekamo presudu. Tako možda konačno dobijemo neku pravdu.
