Vi, mlade majke, deci kupujete najjeftinije, a sebi najskuplje sladolede, rekla mi je jednog vrelog dana, kada sam bila bez dece i kupovala sladoled samo sebi, prodavačica sladoleda ispred moje zgrade.
Svako ko je ikada kupovao sladolede deci zna da će se ona po pravilu zaleteti na zaleđeni sok, sladak i ofarban, i da će moliti da im se baš taj kupi. Džaba nuđenja, molbe, ako dete bira (a moja deca su imala tu nesreću u životu da ih odgaja nemajka, koja dozvoljava sladoled i zimi, i leden sladoled, i poštuje tuđe želje i potrebe, taman koliko poštuje i svoje).
No, prodavačica sladoleda, ta meni najbliža, imala je stav o majčinstvu, u koji se ja, i meni slične, nismo uklapale: ja ne volim zaleđenu vodu, volim kremaste, čokoladne, teške sladolede, a oni su skuplji. Jeftinijih od zaleđenih nema.
Da sam majka, kao što očito, nisam, za sebe ne bih ni kupila. A za decu najskuplji, da vidi i prodavačica i svet, da se ima i da se deci daje sve, a majka neka pati. Žrtvuj se, majko, da bi ti okolina dala pravo da budeš majka, to je poruka.
Ne bih se setila ove prodavačice kod koje više nisam kupovala, a nisam joj se ni javljala (a šta ću, pripadam staroj školi, kad nekog viđam svaki dan, pitam se: ima li vrućine, kako ide, dobar dan, dobar dan… svi ti ljudi čine moj svet, ljubazna sam prema njima, očekujem da i oni budu prema meni, delimo neki prostor, koji nam je zajednički), da se ista ta prodavačica sladoleda nije sama pojavila, sada kao prodavci knjiga, koji su komentarisali zašto je Severina nemajka, kojoj, eto, treba oduzeti dete, da se o njemu brine otac, a ne ona takva, nemajka, koji su napisali:
Prva javna problematika u koju se uključuju hrvatski pisci. Mi ostajemo suzdržani jer je gospođa svake nedelje pravila lokne vrata do nas kad je Aca bio mali i ne samo da nikad nije kupila slikovnicu, nego nije ni pogledala u izlog dečjih knjiga dok se fotografisala pred njim. A mi smo zlopamtila.
Dakle, imali smo nemajku (mene) koja sebi kupuje najskuplji, a deci najjeftiniji sladoled, a sada imamo nemajku (Severinu) koja stavlja lokne, a detetu ne kupuje slikovnicu.
Sladoledarka i prodavci knjiga (nisu oni knjižari, jer da jesu pričitali bi neku od tih knjiga koje prodaju, pa bi znali da se ljudi ne cene po tome da li kod nas kupuju knjigu ili sladoled, te da može majka da ne kupuje knjige baš nikad, a da opet, bude dobra majka, kao što je dobra i ona koja kupi sebi skup sladoled) imaju stav o majčinstvu, i pozvani su da nam ga iznesu.
I ne bi bio veliki problem da isti takvi ne rade u institucijama koje o životima odlučuju, pa bi tako moja sladoledarka, da sam imala malo manje sreće u životu, mogla da dete dodeli mom bivšem mužu na brigu i staranje, jer ja stavljam lokne, sebi kupujem skup sladoled, a i sa tim knjigama morali bismo da procenimo koliko je to slikovnica dovoljno da bi prodavci knjiga i sladoleda odlučili da smo ipak dostojne svoje rođene dece.
Kakve sladolede i koliko knjiga deci kupuju očevi, ne znamo, njih nema u evidenciji nepozvanih beležnika.
O majci i ocu deteta K.K. koje je ubilo devetoro drugara i čuvara škole, i ranilo još njih šest, takođe, ne znamo mnogo: recimo, kakve su sladolede kupovali tom detetu, te da li su kupovali slikovnice, i da li su stavljali lokne.
Ono što o njima znamo je da su lekar (ćuti, ko zna kad će da ti treba) i naučnica (ugledna žena). Igrali su po pravilima prodavaca knjiga i sladoleda, ali, usput su dete obučili da ubija. Institucije u kojima rade isti ljudi kao i ovi se o njihovom roditeljstvu izjasnile nisu, čak im se za zapostavljanje i zanemarivanje i ne sudi, to što su vaspitali ubicu, obučili ga, dali mu oružje na izvolte, ni oni sami ne shvataju kao problem, izjašnjavaju se da nisu krivi.
Društva su nam takva da se poštuje i ceni samo majka-žrtva, ali žrtva ima da se ponaša i deluje kako joj društvo odredi, iz okvira ne sme da izlazi.
Ni da stavlja lokne, ni da kupuje sladoled koji želi.
Ni da ima stav, ni da pita.
Ni da se bori za svoje dete, ako stavlja lokne. Nokte neću ni da pominjem, kako kupa dete sa tolikim noktima, božemesaklonii sačuvaj.
