Postoje ljudi koji ni na odmoru ne umeju da se odmore. Odu na more, a vrate se iscrpljeniji nego što su otišli. Ustaju u šest ujutru da bi stigli na izlet, obilaze tri grada dnevno, prave planove za svaki sat, fotografišu svaki trenutak i paniče čim ostanu sami sa sobom i tišinom. Ako sede duže od pola sata bez “korisne” aktivnosti, odmah ih obuzima osećaj krivice.
Ruski psiholog Mihail Labkovski tvrdi da takvi ljudi ne pate od viška discipline ni ambicije, već od nečega mnogo ozbiljnijeg – anksioznosti.
Ljudi koji ne umeju da stanu često ni ne umeju da uživaju
Kako kaže, mnogi su odrasli uz ideju da čovek vredi samo dok radi, juri, trudi se i dok je konstantno umoran. Odmalena slušaju iste rečenice: “Nemoj da ležiš”, “Radi nešto korisno”, “Ne budi lenj”, “Ko će sutra živeti umesto tebe?”. Vremenom čovek više ni ne zna kako izgleda pravi odmor, jer mu mir postaje neprijatan.
Labkovski opisuje ljude koji čak i na plaži moraju da imaju misiju. Ne mogu samo da sede i gledaju u more. Oni moraju da organizuju pecanje u zoru, obilazak tvrđava, planinarenje, večernji izlazak i još deset aktivnosti usput, samo da ne bi ostali sami sa sopstvenim mislima. Problem je što u svemu tome uglavnom ni ne uživaju.
– Problem je što su mnogi od nas ispunjeni dubokom anksioznošću, tvrdi psiholog i dodaje da ljudi često zatrpavaju sebe obavezama samo da bi ugušili unutrašnji nemir. Imaju osećaj da će, ako stanu, nešto strašno da se dogodi. Kao da će ih tišina sustići pre nego što stignu da pobegnu od nje.
Anksiozni ljudi ne podnose ni sopstveni mir, ni tuđi
Upravo zato, kaže on, današnji ljudi više ne umeju ni da šetaju bez cilja. Sve mora da ima svrhu, rezultat i poentu. Ako izlaze iz kuće, onda idu nešto da završe. Ako odmaraju, onda moraju da “napune baterije”. Ako sede, odmah uzimaju telefon. Sama ideja da nešto rade samo zato što im prija mnogima danas zvuči gotovo nemoguće.
Posebno upozorava na roditelje koji sopstvenu anksioznost prenose na decu. Na onu decu kojoj se ne dozvoljava da samo leže, maštaju ili gube vreme, jer odrasli u svemu vide lenjost i neuspeh. A upravo je slobodno vreme, tvrdi psiholog, ključno za zdrav razvoj mozga i psihe.
Njegova poruka je brutalno jednostavna: čovek ne mora stalno da bude iscrpljen da bi bio vredan.
– Pobednik nije onaj ko je stalno zabrinut i nervozan, već onaj ko ume da bude miran, sabran i siguran u sebe, kaže Labkovski.
I možda je baš to danas najteža stvar na svetu – leći, ćutati, ne juriti nigde i ne osećati grižu savesti zbog toga.
