Deca od roditelja i staratelja dobijaju temelje koji se kroz kasniji proces socijalizacije nadograđuju. Ne možemo, kao podrazumevano, očekivati od njih da u ranoj životnoj dobi pokažu nešto što im nismo pružili kao primer. Piše Marija Bulajić Škuletić, sociološkinja
Majka dvoje dece izjavila je da je dobila najlepši kompliment. Naime, navodi da je ušla u apoteku, a sa njom su bila i njena deca. Nije se dogodilo ništa neuobičajeno što bi joj skrenulo pažnju, sve dok joj farmaceutkinja, pri izlasku iz objekta, nije rekla da odavno nije videla lepo vaspitanu decu kao što su njena i dodala „Svaka Vam čast!“ Suština je u tome, kako kaže, da su njena deca izgovorila samo dobar dan kad su ušli i doviđenja kad su izlazili. Ipak, izgleda da je i ovaj znak elementarne kulture, koji bi morao da se podrazumeva, postao nešto što skreće pažnju jer se izdvaja.
Odgovor na pitanje zašto je tako postaje možda jasniji kada se pored navedene stavi i još jedna situacija iz realnog života.
Škola sporta. Trener ima problem da održi red i disciplinu zbog dečaka koji ne poštuje nijednu planiranu aktivnost. Pritom, ometa, pa zna i da bude grub prema drugoj deci. Primena metoda regulisanja ponašanja od strane trenera nije urodila plodom, kao ni razgovor sa roditeljima. U jednom trenutku trener je rekao dečaku da ako ne prestane da se ponaša na način koji remeti trening i ometa druge, biće prinuđen da ga udalji. Šestogodišnji dečak je odgovorio: „Ti to ne možeš. Moj tata te plaća“.
View this post on Instagram
Dete tog uzrasta ovakvu rečenicu teško da je moglo da smisli samo, bar ne bez podloge u vidu priče koju je čulo u svom okruženju.
Tu se, kao i uvek, vraćamo na priču i apostrofiranje roditeljske/starateljske uloge u procesu vaspitavanja dece.
Deca od roditelja i staratelja dobijaju temelje koji se kroz kasniji proces socijalizacije nadograđuju. Ne možemo, kao podrazumevano, očekivati od njih da u ranoj životnoj dobi pokažu nešto što im nismo pružili kao primer. Takođe, kada se desi da u kasnijem uzrastu stvari izmaknu kontroli, ne treba da se čudimo otkud to ako smo na prve naznake nasilničkog ili drugih oblika neprimerenog ponašanja gledali sa osmehom tretirajući to, po automatizmu, kao puku dečiju igru.
Čovek je po svojoj prirodi društveno biće, pa se tako i kod dece javlja potreba da budu prihvaćeni i prepoznati od strane njihovog društvenog okruženja, posebno istog uzrasta. Način na koji će ostvarivati tu svoju potrebu uveliko zavisi od vrednosti koje im se prenose tokom procesa socijalizacije.
Na to uticaj imaju opšte društvene okolnosti, ali i roditelji/staratelji usmeravanjem pažnje i filtriranjem uticaja shodno uzrastu deteta.
Najnoviji model telefona u rukama deteta koje nema poštovanje prema drugima govori o uloženom novcu, ali ne i pažnji.
Podsticanje ili podržavanje potrebe za društvenim dokazivanjem, i to isključivo kroz praćenje trendova, potencijalno stvara frustraciju detetu koje se može naći u situaciji da u jednom trenutku neće moći da pronađe zadovoljstvo u bilo čemu ili da neće umeti da pokaže svoje kvalitete kada bude potrebno, jer je razvilo uverenje da samo materijalne stvari imaju tu moć.
View this post on Instagram
S druge strane, dete koje je usmereno da se trudi ima velike šanse da pronađe svoj talenat, uživa u onome što radi i ostvari se kao zadovoljna ličnost, jer je naučeno da postoje usponi i padovi koji doprinose jačanju volje i istrajnosti.
Ulaganje u decu, koliko je značajno kada se podrazumevaju dokazane vrednosti, toliko može biti i štetno ako se sve forme ulaganja stave u isti rang, te ako iza njih ne stoji stalni oprez, promišljanje i usklađivanje sa detetovim stvarnim potrebama, karakterom i sklonostima. Pre nego što nauči da postavi vlastita ograničenja koja ga/je čuvaju u životnim situacijama, dete se mora upoznati sa granicama koje postavljaju roditelji/staratelji u iste svrhe.
Ne treba izbegavati ići u korak s vremenom i pripadati određenim društvenim kontekstima. Upravo suprotno! U takvom ambijentu treba usmeravati decu da ostanu svoji oslanjajući se na vlastite posebnosti, razlikuju prave od kvazivrednosti i ne dozvole da materijalno postane vrhovno merilo ličnih i društvenih prioriteta.
Činjenica je da trendovi i brendovi dolaze i prolaze, dok rad na sebi nema alternativu.
