Kada se 10. decembra 1961. godine u svečanoj sali Švedske kraljevske akademije prolomio zvuk poznate sevdalinke “Kad ja pođoh na Bembašu”, sav svet je gledao u jednog čoveka. Naš čuveni pisac i nekadašnji diplomata ušetao je ponosno da iz ruku kralja Gustava VI primi Nobelovu nagradu za književnost, kao prvi autor sa naših prostora koji će poneti ovo veliko priznanje. Međutim, svima onima koji su to posmatrali, pogled je bežao na damu koja ga je držala pod ruku. Bila je to prelepa žena u raskošnoj plavoj haljini, sa crnom mašnom u kosi, a u njenim očima video se ponos koliko i nežnost.
U tom trenutku, čitava planeta je saznala ono što je naš nobelovac godinama čuvao na samom dnu srca. Prelepa dama bila je njegova supruga Milica Babić, u tom trenutku tri godine u braku sa njim, ali u njegovoj duši prisutna čitave dve decenije. Konačno više nije morao da krije da je upravo ona bila njegova inspiracija i ona čuvena “Jelena, žena koje nema”, o kojoj je pisao stihove dok su se tajno voleli, a svi drugi samo nagađali o kome se radi.
Gazdinska kći koja je opčinila belosvetke varoši
Sama Milica bila je – kako se govorilo – žena ispred svog vremena. Rođena je 2. septembra 1909. godine u Bosanskom Šamcu, kao kći uglednog i imućnog trgovca Stevana i majke Zorke. Od malih nogu pokazivala je neviđeni talenat za crtanje, pa je otac, čim je završila malu maturu, prepoznao tu iskru i poslao je na školovanje u Beč.
Tamo se pet godina usavršavala u Školi primenjene umetnosti Austrijskog muzeja za umetnost i industriju, gde se specijalizovala za pozorišni i modni kostim. Tako je postala prva srpska školovana kostimografkinja, a njene ruke stvorile su odeću za stotine velikih pozorišnih predstava.
Sudbina je htela da se uda za Nenada Jovanovića, uglednog novinara i prevodioca, sa kojim se 1939. godine preselila u Berlin kada je on dobio službu atašea za štampu. Međutim, Milica nije želela da živi u senci svog muža niti da bude samo “žena diplomate”. U Nemačkoj je vredno radila kao modni dopisnik lista Politika, gradeći sopstveno ime i karijeru.
Kroz tuđa vrata do sopstvene sreće i greha
Upravo u Berlinu, u predvečerje strašnog rata, ukrstili su se putevi Jovanovića i našeg pisca. Naš ambasador, tada već ugodinama, samac i naviknut na usamljenički život, počeo je sve češće da se druži sa zemljacima. Ipak, društvo lepe i obrazovane Milice bilo je ono što mu je ulepšavalo dane.
İvo Andric ve eşi Milica Babic'in Nobel Ödülünün müjdesini aldıkları an… pic.twitter.com/iWYlpjaV0X
— Yugoslavya Gurusu (@tojetoturska) January 6, 2016
Prijateljstvo između njih dvoje brzo je preraslo u duboku, iskrenu, ali i zabranjenu emociju. Dragoljub Vlatković, autor knjige o piščevom životu, zabeležio je da je to od samog početka bila velika i prava grešna ljubav. Koliko se i sam pisac mučio zbog osećanja prema supruzi svog prijatelja, najbolje govore reči koje je sam zapisao u to vreme: “Često mi se čini da sam gori i slabiji od poslednjeg među ljudima.”
Međutim, nije mogao protiv svog srca. Zapisao je tada i rečenicu koja je ušla u istoriju: “Znam da se svuda i svagda može javiti Jelena, žena koje nema. Samo da ne prestanem da je iščekujem!” I zaista, čekao je strpljivo i tiho.
Decenije čekanja i krunisanje sreće u Starom gradu – Nagrada i od boga i od ljudi
Nakon Drugog svetskog rata, Milica se vratila u Beograd gde je nastavila da stvara čuda u pozorištu. U braku sa Nenadom ostala je sve do njegove smrti 1957. godine. Prijateljima se nakon toga požalila da više ne može da podnese samoću, ali rešenje je već godinama čekalo na istoj adresi.
Konačno, 27. decembra 1958. godine, u opštini Stari grad u Beogradu, pred svedocima Aleksandrom i Julijanom Vučo, venčali su se Milica i Ivo. Veo tajne sa njihove priče je spao, pa su narednih deset godina svoju ljubav živeli potpuno javno, nadoknađujući svaki onaj trenutak koji im je u mladosti bio uskraćen.
Odlazak u večnost kad je sudnji dan rastavio ove dve duše
Svoju oazu mira pronašli su u Herceg Novom, gde su često odmarali i uživali u mirisu mora i zajedničkim trenucima. Nažalost, sudbina im nije dala još mnogo vremena. Dok su boravili u svom domu na moru, 24. marta 1968. godine, Milica je doživela jak srčani napad i preminula.
Prva srpska školovana kostimografkinja i jedina supruga našeg velikog pisca sahranjena je u Aleji zaslužnih građana na Novom Beogradu. Njeno odsustvo ostavilo je neizbrisivu prazninu u njegovom životu. Sedam godina kasnije, na istom mestu, pored svoje Lepe, položena je i urna našeg nobelovca.
