Danas smo u proseku oko 10 centimetara viši nego pre 100 godina, ali rast visine ljudi kroz istoriju nije uvek bio ravnomeran.
Koliko ste visoki u poređenju sa vašim dedom i babom?
Velike su šanse da ste upadljivo viši.
Širom sveta danas mladi punoletni ljudi su u proseku oko 10 centimetara viši od njihovih predaka od pre 100 godina, prema istraživačkoj publikaciji Naš svet u podacima.
Studija iz 2016. koja je uporedila ljude rođene 1896. i 1996. godine pokazala je da su najviše narasle žene u Južnoj Koreji – 20 centimetara i muškarci u Iranu – 17 centimetara.
Za to su zaslužna poboljšanja u ishrani, lekovi za pojedine bolesti, vakcinacije i mnogi drugi faktori, kaže doktorka Aravinda Guntupali, viša predavačica globalnog zdravlja na Univerzitetu u Aberdinu, u Škotskoj.
Ali priča o ljudskoj visini nije uvek išla samo uzbrdo.
Hiljade godina ishrane, ratova, bolesti i drugih ogromnih društvenih promena doveli su do fluktuacija u našem stasu.
Visina, kažu istraživači, može da nam ispriča širu priču o životnim standardima kad nema drugih istorijskih i statističkih podataka.
„Visina je dobar pokazatelj blagostanja“, kaže doktor Matijas Blum, ekonomski istoričar i počasni profesor prakse na Kraljičinom univerzitetu u Belfastu, u Severnoj Irskoj.
Studije sugerišu da i do 80 ili čak 90 odsto visine određuje genetika.
Ostalo – iako mnogo manji deo – određuju faktori kao što su ishrana, izloženost bolestima, okruženje u detinjstvu i pristup zdravstvu.
„Veće visine odražavaju veće životne standarde“, kaže Blum.
Da bi uračunali genetske varijacije, on objašnjava da istraživači prate prosečne visine u velikim stanovništvima kako bi otkrili trendove i nejednakosti koje merenja kao što su BDP ne pokazuju.
Istorijski gledano, ističu se dve prekretnice, prema Blumu.
Prva je došla sa neolitskom revolucijom, kad su se ljudi prebacili sa lova i sakupljanja na zemljoradnju pre oko 12.000 do 10.000 godina.
Da bi se proučili toliko daleki trendovi, istraživači se oslanjaju na skeletne podatke, koji imaju svoja ograničenja.
Ipak, većina se slaže da je napredak zemljoradnje doveo do nižeg stasa ljudi.
Kad je pokušala da uračuna genetske varijacije, studija iz 2022. godine izračunala je da je neolitski narod bio u proseku 2,8 centimetara niži od očekivanog u poređenju sa preneolitskim ljudima.
Prebacivanje na poljoprivredu donelo je stabilnije snabdevanje hranom, ali ne i nužno bolju ishranu.
Lovci-sakupljači su imali više životinjskih proizvoda u ishrani, što Blum kaže da je ključno.
„Govorimo o gladovanju ili negladovanju, i na osnovu toga, više životinjskih proizvoda je dobra ideja, zato što je od stvarno ključne važnosti dobijati te amino kiseline“, kaže on.
Pored toga što su se bolje hranili, Blum kaže da su lovci-sakupljači mogli više da se kreću, ostavljajući vlastiti otpad za sobom.
Farmeri, s druge strane, nisu.
Oni su patili od zaraznih bolesti i „morali su mnogo da rade, morali su da održavaju kuće i stoku, i živeli su pored životinja.“
Milenijumima nakon toga, visina je rasla i padala u različitim regionima, ali, kako kaže Blum, promene često ne bi potrajale.
„Dugo vremena nećete pronaći očigledno uzlazni ili silazni trend. Bilo je gladi i ratova, ali bi se populacije oporavile od toga“, dodaje on.
Neke krize su imale neočekivane posledice.
Procene visine nakon Crne smrti – pandemije kuge koja je ubila i do polovine stanovništva u Evropi sredinom 14. veka – pokazuju rast.
Istraživanje koje su sproveli Guntupali i njene kolege na skeletnim ostacima u Engleskoj pokazalo je da je prosečna visina početkom 14. veka bila oko 170 centimetara.
Ona se povećala na oko 174 centimetara početkom 15. veka.
Guntupali kaže da nema mnogo podataka, ali spekuliše da se visina „možda povećala zbog povećanja plate, zato što je nedostatak radne snage značio da su imali više moći prilikom pregovora i mogli su da povećaju sebi životni standard“.
Druga velika promena ljudske visine došla je sa Industrijskom revolucijom, kaže Blum, koja je započela u Velikoj Britaniji u 18. veku i raširila se i u druge delove sveta.
Industrijalizacija je prebacila privredu sa poljoprivrede na industriju, dovevši do masovne urbanizacije, uvodeći nove tehnologije i šireći međunarodne trgovinske mreže.
To je za rezultat imalo povećanje visine – ali ne odmah.
Rano industrijsko okruženje „nije bilo dobro po zdravlje“, kaže Guntupali.
Loši sanitarni uslovi, zbijeno stanovanje i mukotrpan fabrički rad doveli su do pada visine u prvih nekoliko decenija u raznim zemljama.
Blum kaže da su u velikim industrijskim centrima ljudi čak spavali u istim krevetima po smenama.
Tek kad su kasnije prihodi narasli i proširile se mere javnog zdravlja, visine su počele značajnije da rastu.
Blum to objašnjava poboljšanjem sanitacija, stanovanja i hrane i medicinske tehnologije.
„To je velika petlja inovacija koja radi zajedno“, kaže on.
Iako je Južna Koreja doživela industrijalizaciju kasnije, njen brzi ekonomski razvoj došao je sa jednim od najdramatičnijih prosečnih skokova visine zabeleženih u prošlom veku – 15 centimetara za muškarce i 20 centimetara za žene, prema analizi iz 2016. godine.
Prosečna visina širom sveta među rođenima 1996. je 171 centimetar za muškarce i 159 centimetara za žene, kako izveštava Naš svet u podacima.
U izuzetno razvijenim zemljama danas, rast plata, produktivnosti, proizvoda i usluga čini se da za posledicu više nema veći prosek visine, kaže Blum.
Nije jasno zašto – neki istraživači misle da su ta stanovništva možda dostigla maksimum koji određuju njihovi geni ili bi moglo imati veze sa porastom brze hrane i sedećeg stila života.
Blum kaže da bismo u budućnosti možda morali da pronađemo nove mere za „biološke životne standarde“ pored visine.
Na primer, on kaže da povećanje veganske i vegetarijanske ishrane možda neće nužno prerasti u veće prosečne visine, ali može imati neke druge koristi kao što su bolje zdravlje ili održivost.
Kad se gleda svet kao celina, Guntupali kaže da je skeptična po pitanju ideje da će ljudi nastaviti da rastu, ukazujući na siromaštvo hrane i goriva i „veoma, veoma izražene nejednakosti“.
Zemlje sa niskim i srednjim primanjima „imaju veće nivoe zaostajanja u rastu, a siromašniji ljudi u tim zemljama su najniži“, kaže ona.
Zaostajanje u rastu je kada su deca suviše niska za svoje godine, što kasnije dovodi do nižih odraslih osoba.
Štaviše, ekstremni vremenski uslovi kao što su suše i poplave utiču na proizvodnju hrane i pristup mleku i drugim životinjskim proizvodima, prema Guntupali.
„Takođe, smanjuje se pomoć za globalno zdravlje, tako da mnogo programa vakcinacije, programa ishrane i programa za izbeglice to osećaju“, dodaje ona.
Guntupali veruje da ćemo uz ovu „savršenu oluju“ doživeti porast nejednakosti u visinama ne samo između bogatih i siromašnih zemalja, već i u okviru pojedinačnih društava.
„Živimo u svetu nejednakosti“, kaže ona.
