Nakon dugog i napornog perioda onlajn učenja, kako za decu, tako i za nastavnike i roditelje, letnji raspust je konačno počeo.
Deca u Švedskoj ne plaču, al’ ja ne živim u Švedskoj, ja živim u Srbiji, u provinciji koju je i Bog zaboravio.
Brinete o roditeljima i deci. Budite spremni na to da ćete biti stalno u konfliktu sa samim sobom.
Ne znam šta je sa ženama, kad se porode kao da im neko operiše mozak! Posebno mi je muka od tih što omalovažavaju nas bez dece! Nemam decu, ali imam pravo na svoje mišljenje!
Moja majka je umela da kaže: “Sve mi lepo presedne”. E pa preselo mi. Ceo život grč! Boj se ovna, boj se… A kad ću živjeti?! Znate kako kažu, đavo nas najlakše vara onom rečenicom: “Ima vremena.”
Idi tamo, mama. Idi, s’obodno. Ja ću da te zovem pos’e.
Ovo je kratka priča o tome kako deca znaju, jednostavno stvarno znaju ko je zli junak u priči. Mi odrasli često zaboravimo da je važnije ono što osećamo od onog šta neko o sebi kaže. Ja slušam svoju decu.
Draga deco,
Za početak, treba da znate kad i gde vam ovo pišem. Živimo na početku 21. veka, u Srbiji, na Internetu.
Znam da ću da zvučim matoro, to je možda što i jesam, fizički, ali razmišljao sam pre neki da koliko mi stvari fali koje sam radio kao klinac, a sad ne radim. Mislim, neke mogu i dalje, tipa da kradem…
Ovaj veliki svet zna samo da lepi etikete i ništa drugo. Zato: nemoj da se plašiš. Bitno je da znaš da nisi ono što drugi kažu. Da se ne plašiš onoga čime te plaše. Da, počeo je oktobar i tvoja…
