To sam pomislila juče kad sam na šetalištu videla klince na onim ljuljalicama na žeton. Znate ono, zasednete dete u neki autić, ubacite 20 dinara u metalu i ono počne da se ljulja, peva, klacka i svetli? Sjajna stvar! U mom malom provincijskom gradu ima ih sigurno dvadesetak. I to je kul. Šetate s dečicom, pa ih malo zabavite. I to je u redu. Do juče.
Pogledam u te ljuljalice (na ovom mestu ih ima pet) i shvatim: sve imaju ekran ispred sebe! A na ekranu, pogađate, crtani!
’Ajmo ispočetka! Dakle, roditelj/baka/deka/tetka/ko god da je izveo trogodišnje dete napolje, izveo ga je iz kuće. U kojoj je (najverovatnije) gledalo crtaće. Metodom odvoji dete od tableta, obuci ga po poslednjoj modi i izvedi na vazduh postignut je neverovatan uspeh – dete na vazduhu (uz carsko ljuljanje i pevušenje) gleda crtani! Bravo!
Majka/otac/baka/tetka stoji pored te carske ljuljaške i samo joj fali palmin list da hladi mladog carevića ili čarobnu princezu! U drugoj ruci joj je mobilni. Razgaljuje se. Ili jednostavno mora da isključi svoj mozak. Gleda u ekran ili neku nevidljivu tačku na asfaltu. I to je ljudski, da vam kažem. Probajte vi da zauzdate tu uragansku silu trogodišnjaka, pa se javite da osuđujete.
Dakle, nije ovde problem u crtanom filmu, ni u mobilnom telefonu ili tabletu. Problem je u ovom „moram da isključim mozak“.
Nekada davno (kada već pominjemo careviće i princeze), isključivanje mozga nam nije bilo potrebno. Budili smo se, radili, odmarali, a uveče bi se mozak zahvaljujući umoru sam gasio. Deca su, zamislite, trčala! A najzanimljiviji crtani su bile stepenice. Uspavljivala su se na putu do kuće. Reći ćete, nije tada bilo ovoliko stresa? Možda. Ali jedno je sigurno, tada nam je i stres bio gorivo.
U današnjoj utakmici stres vodi od samog početka. Onog detinjeg početka. Jer mi tako učimo našu decu. Dete je i dalje dete. Dete uživa. Blago njemu! Zna šta živi! A pogledaj mene! I tu krene: kuvam, perem, idem na posao, šef se opet drnda, kasnim sa otplatom kredita, pritiskaju me u banci, pritiskaju me na poslu, pritiskaju me kod kuće. Daj, dete, pusti taj crtani! Uživaj! Evo i tata će da gleda na telefonu. Crtani? Da, tatin crtani. Pa onda u duetu, tercetu ili porodično svi gledamo „crtani“. Fejsbuk, Instagram, Maša i medved, Mi smo pilići.
Mi smo budale, da vam kažem! Rodimo genijalce, pa pravimo od njih debile.
Gledamo kako neki ljudi tamo s druge strane Zemljine kugle uživaju u bazenu, ili kako Mika iz II2 ima lepu ženu, ili kako su Nikolići ponovo otišli na zimovanje. Oni su srećni.
A ne vidimo, jer baš u taj mobilni gledamo, dole na podu mezimica po prvi put sama slaže kocke. Nisu lego. Samo su kocke. I ona to ume! A mezimac (kao iz vode da je izrastao) razvukao dugačke noge po tepihu i rasklapa autić. Da vidi šta ima unutra. Njih dvoje leže na podu i misle. Ona ulazi u sobu, ima nalakirane nokte i uredno začešljanu kosu. Obukla je trenerku kao da se sprema za čas fizičkog, pakuje ranac i značajno podiže obrvu.
– Ostavite sve što radite, idemo u prirodu!
Verujte, kao u bajci, ovim magičnim rečima počinje čarolija. Samo treba da se setimo da ih izgovorimo.
Abrakadabra!
