Karin Kusama, Eni Klark i mnoge druge rediteljke govore o snimanju kratkih filmova i radu u području kojim dominiraju muškarci.
Ovog juna, amazonska heroina, Čudesna žena, prvi put će biti prikazana na velikom platnu. Biće to važan trenutak za svet stripa, ali i za rodnu ravnopravnost u filmskoj industriji.
Film je delo Peti Dženkins, koja je publici najpoznatija po filmu „Monstrum“ (Monster) i prvi je igrani film u kojem reditelj raspolaže budžetom od 100 miliona dolara. Štaviše, ovo je tek četvrti film u istoriji u koji je uloženo toliko novca, a u kome glavnu reč ima žena. Ovaj podatak uključuje i nadolazeću filmsku adaptaciju knjige „Nabor u vremenu“ (A Wrinkle in Time) u režiji Ejve Duvernej, te nedavno najavljenu novu verziju filma „Mulan“ (Mulan), koju će da režira Niki Karo.
Prošle godine samo su četiri filma stajala više od 200 miliona dolara. Budžet za još nekoliko filmova nalazi se odmah ispod ovog iznosa, a neki od njih su: „U potrazi za Dori“ (Finding Dory), „Alisa iza ogledala“ (Alice Through the Looking Glass), „Knjiga o džungli“ (The Jungle Book), „Warcraft: Početak“ (Warcraft) i „Dan nezavisnosti: Nova pretnja“ (Independence Day: Resurgence).
Uprkos činjenici da se visokobudžetni filmovi bave raznim temama, oni su već dugo deo muškog sveta. U tom svetu retko se pružaju prilike rediteljkama, čak i onima koje najviše zanimaju nešto profitabilniji žanrovi. Karin Kusama režirala je filmove „Poziv“ (The Invitation), „Opasna Dženifer“ (Jennifer’s Body) i „Bokserka“ (Girlfight), od kojih je poslednji bio miljenik Filmskog festivala Sandens 2000. godine. Za rediteljke poput nje, manji projekti predstavljaju priliku da se istraže riskantnije teme, izoštre veštine pisanja i ispričaju snažne i sažete priče.
Upravo je zbog toga Kusama bila zahvalna kada je dobila poziv da učestvuje u projektu „XX“. Ovaj projekat predstavlja zbirku kratkih horor filmova koje su režirale žene i u kojima žene igraju glavne uloge umesto uloga nesrećnih žrtava ubistva.
„Mislim da u kratkim filmovima postoji nešto što održava mišiće u kondiciji“, izjavila je Kusama u telefonskom razgovoru za „Hafington post“ (The Huffington Post). „To je kao kad trčite trku od deset kilometara dok se pripremate za maraton. Meni se retko pruža prilika da trčim maraton. Retko mi se pruža prilika da režiram dugometražni film. Nije to želja koja će da mi se ostvari čim je poželim. Snimanje kratkih filmova za mene predstavlja način na koji mogu da ostanem u formi i nastavim da pričam priče, ili čak da stvorim svoju priču, ali tako da je to lakše izvodljivo svima koji učestvuju u projektu“.
Zbirka „XX“ doživela je svetsku premijeru 22. januara na Sandensu, a ubrzo je i objavljena u ograničenom izdanju. Kusama je ovom projektu pridonela obradom „Rozmarine bebe“ (Rosemary’s Baby) za čiji scenario smatra da je „ključan“ u istoriji filma. U njenoj verziji, Rozmari Vudhaus je žena čiji se 17-godišnji sin počinje ponašati sve nasilnije, gotovo opsednuto, kako mu se bliži 18. rođendan.
„Lik Rozmari Vudhaus u filmu „Rozmarina beba“ poprilično je bespomoćan, poput pitomog kućnog ljubimca zbog kojeg vam ključa krv u venama. Sama ženstvenost upotrebljena je protiv nje“, rekla je Kusama i nastavila: „Htela sam da prikažem svet u kojem ženstvenost i ranjivost postaju prednost. Ženskost postaje izvor snage, a ne slabosti“.
Kusama naglašava da se majke, pogotovo u horor filmovima, prečesto prikazuju u stilu „Psiha“ (Psycho), pa se bilo koji vid majčinske snage tumači kao perverzan i izopačen.
„Sada sam i ja majka. Majka sam dečaka i želim da on odraste kao feminista i da se otisne u svet sa saosećanjem prema drugim ljudima“, izjavila je Kusama. „Znam samo da postoji toliko stvari kojima treba da naučim svog sina. Mislim, kako bi naš svet izgledao bez majki? Kako bi izgledao bez majčinske ljubavi? Smatram da ga ne bi bilo“.
Projektu „XX“ doprinele su i Sofija Karijo koja režira filmove u tehnici kadar-po-kadar, Jovanka Vučković koja je režirala „Buntovnice“ (Riot Girls), rediteljka filma Southbound, Roksen Bendžamin, te Eni Klark, ljubiteljima rok muzike poznata i pod umetničkim imenom St Vinsent, kojoj je ovo prvo rediteljsko ostvarenje.
Ove režiserke samo su neke od mnogih žena u filmskoj industriji koje pokazuju interes za horor filmove, bilo da je reč o radu unutar tradicionalnih okvira tog žanra ili o podređivanju tradicije izražavanju sopstvenih stavova. Od 2014. godine, svoj trag u filmskom stvaralaštvu ostavilo je nekoliko dugometražnih horor filmova u kojima su žene vodile glavnu reč.
Neki od njih su „Babaduka“ (The Babadook) Dženifer Kent, „Evolucija“ (Evolution) Lusil Hadžihalilović i „Sirovo“ (Raw) Džulije Dukorno. Broj rediteljki takođe se povećava i u svetu kratkometražnog filma. Na prošlogodišnjem Festivalu kratkog filma Najthok zablistali su krvavi kriminalistički filmovi i misteriozne priče o vešticama.
Ove priče, zajedno sa onima koje su zabeležene u zbirci „XX“, izražavaju senzibilitet svojih autorki i dokazuju da njihovi filmovi ne treba da budu svrstani u kategoriju „ženskih filmova“ nego u značajne filmove koje su napravile žene.
„Sada kada je završena prva zbirka filmova koje su režirale žene, volela bih da zamislimo, a potom i stvorimo, svet gde može postojati više ovakvih filmova, a žene mogu same da plaćaju svoje račune“, rekla je Kusama.
„Smatram da je teško ispričati žensku priču bez da pokušaju da vas stave u kalup tuđih očekivanja kako žene treba da izgledaju i zvuče“, dodala je, „Ali kada jednom vidimo priče koje prikazuju kompleksne žene – zapravo, usudiću se da kažem kompleksne osobe – to nas oduševi. Mislim da publika zapravo žudi za tim“.
