Da, počeo je oktobar i tvoja prva predavanja. Etiketa: brucoš. Po prvi put nema razrednog starešine, nema odeljenja, opravdanih i neopravdanih izostanaka. Po prvi put ne moraš nikome da se pravdaš do sebi. I to jeste teško, jer te je sada više stid. Nema tog nekog kome se suprotstavljaš. S jedne strane si ti. Sa druge strane si isto ti. Sa strane stoje oni. Oni kažu da treba da učiš. Oni kažu da je kolokvijumska nedelja sedmica u kojoj ne jedeš, ne spavaš, ne dišeš. Oni kažu da je ispitni rok vampir koji pije krv i danju i noću. Oni kažu da „nije svaka ocena za đaka“ tako što pored tvog imena na spisku stave „nije položio“. Oni kažu da je „uslov“ neka mnogo velika reč. Jer uslov nije samo uslov za upis u narednu godinu. To je odjednom uslov da te prihvate – prijatelji, roditelji, rođaci. To je odjednom uslov da negde pripadaš. Iz godine u godinu.
Nemoj da se plašiš. Uslovljavanje se završava diplomiranjem. Treba samo da znaš zašto si tu došao. Nemoj da se plašiš. Ti nisi brucoš. Ti si ti. I ti ćeš da uspeš.
Da, pozvali su te iz te neke važne firme na stažiranje. Etiketa: stažista, pripravnik. Govore kako je to sve što ćeš od (godina) staža u ovoj državi videti. Prećutkuju da to „pripravnik“ znači biti pripravan da u svakom trenutku skuvaš šefu i kolegama kafu, kupiš doručak i glumiš kurira. Ako si srećan, pa baneš među profesionalce, možda nešto i naučiš. Uglavnom plačeš svakodnevno u toaletu ili kad se vratiš kući u jastuk. Svi te plaše svojim „iskustvom“. Svi te gledaju kao žutokljuno pile. Imaš ideju? Čemu to služi? Odjednom, vikend zvuči kao odmor u četiri zida. Odjednom, kažu biti odrastao znači biti nesrećan. Odjednom, odgovorni ljudi su ogorčeni ljudi. Odjednom, osmeh nije merna jedinica za sreću, već za šašavost i neozbiljnost.
Nemoj da se plašiš. Ne trebaju ti njihovi kostimi i maske da bi dobro radio posao. Biti radan nije isto što i biti nezadovoljan. Seti se: ti nisi pripravnik. Ti si ti. I ti ćeš da uspeš.
Da, ušla si u deveti mesec trudnoće. Etiketa: večita trudnica. Govore ti: ti se još nisi porodila? Pitaju te: je l’ te već strah? Oni kažu da je gotovo s tvojim spavanjem. Oni kažu da zaboraviš na prethodni život. One kažu da porođaj strašno boli. One kažu da se paziš mastitisa. Oni kažu da deca služe da ti jedu džigericu i piju krv. Da brzo dosade i da treba samo do njihove škole izdržati. Posle su učiteljičina briga. Oni kažu da je pampers skup, a sve sa epitetom „dečije“ precenjeno. Odjednom, priča o materinstvu postaje horor film. Odjednom, roditelji su ljudi koji žrtvuju svoj život. Odjednom, ti si smešna što već voliš to nerođeno detence, jer „ti ne znaš šta te čeka“.
Nemoj da se plašiš. Niko te od njih na porođaju neće držati za ruku. Postaješ mama, a teško da išta na ovom svetu to može nadmašiti. Seti se: ti nisi večita trudnica. Ti si ti. U trideset osmoj nedelji trudnoće. I to je prirodno. Njihovi kalendari su pomalo zarđali. Nemoj da ti to ometa najlepši doživljaj koji sledi. Donosiš ceo život na ovaj svet. I ti ćeš da uspeš.
Da, ipak niste uspeli zajedno. Etiketa: raspuštenica. Prećutkuju ti svoje mišljenje dok te sažaljivo gledaju. Uglavnom, dele se u dve grupe. Jedni te strašno osuđuju, jer mora da si ipak nešto zajebala. Sama si kriva (ti si ga oterala). Drugima te je strašno žao, jer mora da je bio veliki skot. Sama si kriva (ti si ga birala). Muškarci te često pozivaju u svoje društvo. Žene te više ne pozivaju. Oni se pitaju: šta ćeš ti dalje? Oni se misle kako provodiš dane. (I noći). Oni ne bi voleli da su na tvom mestu. Jer ti si sad pola. Nije bitno da l’ si otišla ili je otišao. Nije bitno da l’ si sad sigurna i (možda čak) srećna. Ti si sad između devojačkog i muževljevog prezimena. Ti si sad samo ime. I to je dovoljno da misle da mogu da te svojataju i zadiru u sve što je intimno.
Nemoj da se plašiš. Niko od njih nije delio s tobom vašu bračnu postelju i hleb. Niko ne zna ko si u stvari. Ti nisi raspuštenica. Ti si ti. Nemoj da ti život diktiraju tuđe reči i oči. Nemoj da te plaše misli koje ti ne pripadaju. Samo tebi pripada tvoj život. Upravo si ga ponovo uzela u svoje ruke. I ti ćeš da uspeš.
Da, dijagnoza je ipak ozbiljna. Etiketa: pacijent. Gledaju te kao tužnu biljku koja se pred njima već osušila. Zalivaju te sažaljenjem i bespotrebnim stereotipnim rečenicama. Malo im je muka kad im objašnjavaš bolničku proceduru. (Malo više se u sebi gade.) Oni te ne vide od belih mantila i infuzija. Njima nije jasno zašto se ti smeješ. Prepoznaješ da se boje kad im na ulici ideš u susret. Prepoznaješ da im je neprijatno kad rešiš da ipak zastaneš i popričaš. Prepoznaješ olakšanje kad samo klimneš glavom i prođeš.
Nemoj da se plašiš. Niko od njih neće s tobom primati terapiju i brisati suze kad se slomiš. Niko ne zna koliki si ti borac, zapravo. Jer niko ne zna koliko ti voliš život. Ti nisi pacijent. Ti si ti. Nemoj da ti ozdravljenje ometaju zdravi ljudi koji i ne znaju koliko su srećni. Nemoj da te brinu njihovi poluživoti. Samo tebi pripada tvoj život. Nasmeši se i bori da on dugo traje. I onda ćeš da uspeš.
Nemoj da se plašiš. Kad te ispeče neki pogled ili možda reč preseče na pola. Kad osetiš kako ti lepe etiketu posred čela, posred duše i ličnog neba. Seti se: to nisi ti. Stisni zube i odlepi to čudo sa sebe. Ti si ti. I ti ćeš da uspeš.
Oni ionako nemaju pojma.
