Sada već davne 1984. godine, dok magični snijeg pokrivao naše lažne snove o bratstvu i jedinstvu, a u kuhinjama, skrivenim daleko od Klasovog hljeba i Olimpijskih igara se uveliko krčkao plan za rat, u Berlinu je nastala pjesma koja se danas pušta na dernecima kad nekoga uhvati nostalgija.
Ako bi praznina imala ime, ovog momenta bih je nazvala “pedesetipet godina”. A nema te tek pet meseci.
Jednu od prepreka koje smetaju da se nauči umijeće postojanja čini i prepuštanje praznim, trivijalnim razgovorima.
Šta to znači trivijalno? Doslovno – opštepristupačno (od latinskog tri-via = tačka gdje se sastaju tri puta); obično označava plitkoću, izlizanost, nedostatak sposobnosti ili moralnih kvaliteta.
U samo 32 godine života četiri puta mi je otpadala kosa. Taman joj se ponadam, evo mog tepiha na glavi, ujutru ustanem i na jastuku vidim da tepih i nije bio nekog kvaliteta čim ga je hemioterapija pojela. Mislim, kakva je to kosa kad odmah odustane?
Da li sam magnet za glupe priče ili su glupe priče magnet za mene, ne znam.
Zovem juče s posla najstariju kćerku i razgovor teče otprilike ovako:
Svi smo u školi imali nekoga tko nas nije favorizirao iz ovog ili onog razloga. Imamo i danas, i to je normalno, niti te mogu svi voljeti niti te mogu svi mrziti, kao što ni mi ne volimo sve ljude oko nas.
Petak uveče je posebno vrijeme u prebukiranom rasporedu rabina Jonathana Wittenberga i njegove porodice. Njegovo troje djece studira ili radi daleko od doma i ne mogu uvijek biti prisutni za praznike i posebne prilike, no jedan ukućanin nikad ne propušta…
“Neće gospođe da im grudima šta bude.” “Ove današnje majke samo gledaju da nemaju posla oko djeteta.” “Svaka može dojiti, ali žene neće da doje!” Ovo su samo neke rečenice koje se mogu čuti na račun majki koje ne…
Zašto si sama? Što se ne udaš? Kada ćeš da rodiš? Koliko puta ste bile bombardovane ovakvim pitanjima koja su postala toliko otrcana da je na njih suvišno davati bilo kakve odgovore. Što se više trudite da obrazložite svoj stav…
