“Ako odem sad, beba nikad neće znati razliku”, pomislila sam u sebi da sam sjedila na kauču u našoj dnevnoj sobi, dva mjeseca trudna, zamišljajući da li mogu da preživim kao samohrana majka.
Sebe poznajem trenutno samo kroz ono što volim u tome što postojim.
Nastavite niz.
Pobrkali smo lončiće.
Kada je, nakon izliječenog karcinoma na grliću materice, rodila treću kćerku, Mari V. iz Banje Luke zakoniti suprug je saopštio da dalje sa njom ne želi.
Želio je sina, objasnila je svekrva. (Banja Luka, 2020. godine.)
Prvi se muževi u vodu bacaju…
Reče moja klijentkinja danas….
Roditelji mog bivšeg muža očigledno nisu bili oduševljeni idejom da ću se razvesti od njihovog sina. Nedugo nakon razvoda, otišla sam im u posjetu i s njima obavila jedan veoma dugačak i otvoren i težak i neugodan i predivan i komplikovan razgovor.
Ako izlazite i imate više od 30 godina, velike su šanse da ćete na kraju upoznati muškarca koji ima dijete.
U tome nema apsolutno ništa loše.
Ne sećam se tačno o čemu je pričao kada sam ispalila pitanje: „Da li želiš da napravimo pauzu?“ Znam da njegova priča nije imala puno veze sa mojim pitanjem, ali se ono meni sasvim prirodno nadovezalo. Kao da sam osetila na nekom drugom nivou da je želeo o tome da priča, iako nikada nije rekao ni reč na tu temu.
Prepoznajem taj pogled.
To je pogled koji bih mogla uputiti nekom ili nečemu za šta se pokušavam pretvarati da nije tamo.
Ne razumem ljude koji vide nešto što ih šokira, ili ih intrigira, a ne reaguju.
Ne komentarišu.
Ne pitaju ništa.
