Ljudi su isti kao i lađe:
Podignu kotve i otplove,
Al’ svako mora jednom da nađe
Ponovo svoje stare snove.
Dunav se uliva u Tamiš
Iz svih mora, iz svih okeana,
Pančevo – to je kad se vratiš
U samog sebe jednog dana.
Nisam mogla da se ne složim sa stihovima velikog Mike Antića, kada sam se posle studija u prestonici vratila u svoj rodni grad. Tada sam se vratila u samu sebe.
Išla sam u osnovnu školu koja je izgrađena vek pre mog polaska i u gimnaziju u kojoj je Crnjanski predavao fizičko. Gledala u sunčani sat, da vidim da li opet kasnim na čas. Odrasla pored reke. Naučila da pecam. Neopisivno je lepo kada ploviš Tamišom, a svetionici te pozdravljaju na prelazu u Dunav. Još je lepše kada te dočekaju u povratku.
Obožavam da svoj grad pokazujem drugima. Tada i sama otvorim oči za njegove lepote i iznova se divim savršenstvima kojima obiluje. Prelepi detalji na brojnim crkvama, izrezbarena česma u parku, sakriveni mozaik svetionika. Uvek mi dolaze leti, pa se krijemo u debeloj hladovini koju stvara raznovrsno drveće u Narodnoj bašti.
Nije Pančevo samo karneval, iako u njegovim danima najužurbanije diše. Niti je jedan od najzagađenijih gradova – gotovo sve fabrike su odavno zatvorene. Dugo Vajfertov duh čeka dostojnog naslednika, koji će grad ponovo pretvoriti u industrijsku silu. Ova banatska varoš je vitraž čudesa koji se ne može svrstati u samo jednu kategoriju.
Ljudi su isti kao i ptice:
Lete do sunca i do zvezda
Al’ svako mora jednom da sleti
Ponovo natrag do starog gnezda.
Dunav se uliva u Tamiš
Iz svih mora, iz svih okeana,
Pančevo – to je kad se vratiš
U svoje srce jednog dana.
Nekada povoljna lokacija ovog grada, na samom rubu Austro-Ugarske monarhije, danas mu stvara probleme. Administrativno pripada AP Vojvodini, a nalazi se nadomak Beograda. Podseća na omatorelu rođaku koje se porodica stidi.
No, Pančevo je prava poezija od grada. Čak se i Zmajeva i Ružina ulica, prigodno, sreću kod jednog od gradskih grobalja. Zmajeva ulica čuva istoimenu, već pomenutu osnovnu školu. Neko u Ružinoj ulici gaji najcrvenije ruže na svetu.
Ovaj grad je i prepun nelogičnosti. U nekadašnji zatvor smešten je muzej, ponosan zbog posedovanja drugog originala slike Seoba Srba. Današnji zatvor nalazi se u Njegoševoj ulici, pandanu beogradskoj Knez Mihajlovoj, okružen kafićima i buticima. No, sva ta mimoilaženja sa očekivanim samo pojačavaju šarm ovog panonskog mornara.
Najlepši trenutak u povratku iz lutanja mi je prelazak preko mosta i gledanje svog grada, koji se preliva na obali zelene reke. Mahnem mu i kažem: Hvala što si me čekao. Mahne mi i odgovara: Tebe? Uvek.
A, kako se u Pančevu diše? Kao i svuda. Ako imaš mirnu savest, lako. Ako nemaš, ni najsvežiji vazduh ti neće olakšati.
Ljudi su isti kao i reke
Ušća im negde na kraju sveta
Ali se svaka reka seća
Večito svoga starog početka.
Dunav se uliva u Tamiš
Iz svih mora, iz svih okeana,
Pančevo – to je kad se vratiš
U svoju dušu jednog dana.
