Nisam znala kuda da zakoračim, kao da su oko mene i zidovi i pod nestali. Ostala je samo praznina i …ljubav … koja ne prolazi. Činilo se da sve nestalo je, i svet i kosmos i ceo univerzum kao da se srušio, tu pred mojim očima.
Dok koračam po praznini, osvrćem se oko sebe da vidim da li sam usamljena. Još ne shvatam da li ja to samo sanjam ili zaista sve dešava se. Inače, da naglasim, susrećem ga često u svojim snovima, trčim kroz maglu prema njemu, gazim i jurim nepoznatim stazama, sve se smenjuje i nestaje…
Začula sam iznenada bat koraka iza sebe. Sve je odisalo nekim čudnim mirisom zanosa, čudesnog zanosa. Bilo je nečeg magnetskog, neptunovskog od iluzije, opsene i snova. Ne usudih se da ga jasno sagledam. Ipak, osetila sam da je tu, da prati svaki uzdah, svaki treptaj. Bilo je bezbedno osećati, ali ne i sagledati, slutiti, ali ne i dodirnuti… Da li misli koračaju, da li i reči koračaju i kada nisu zapisane i kada nisu izrečene? Da li umiru sa nama ili nestaju u vremenu nepoznanice beskraja? Ako koračaju, onda one nose jasnu poruku, da ne možemo ugušiti bol, niti uzdah…
„Ko si ti?“ Dala sam ovom pitanju dublje značenje. “Ipak, ne shvata on da, sve dok ostaje u našim mislima, naša ljubav i naša čežnja može ostati lepota….“
„Zar me ne prepoznaješ?“ začudio se. Znala sam da se neću snaći u tom razgovoru. Oduvek je sve bilo lakše kada se odvijalo u mojoj svesti. Odzvanjale su reči smele, odsečne, od jasnoće satkane… ovde su, međutim, oskudne, prigušene kao i dah koji me je gušio.“ Samo da se srce umiri, da se ne otkrijem, da se dah stiša…“ Poželela sam da pobegnem i da se sakrijem od tog prejakog osećanja koji me je polako gutao…
Okrenula sam se i sa nezainteresovanim izrazom, želeći da pokažem kako sve zapravo prolazno je, i mladost i lepota i sećanje i možda i sama ta čežnja… Ipak nije bilo tako, i dalje je trajala i nije prestajala…ova ljubav.
„Ti si suviše daleko!“
„Dobro je“ , pomislila sam,“ ipak ne shvata.“ Ovaj trenutak sam dugo čekala, ali sada kao da se tu preda mnom otvarao svet…. pogledao me je u oči… kao čovek koji traži izvor na kom će se okrepiti. Bilo je čežnje u njegovom pogledu. Ruke blago spuštene, željne preplitanja i zagrljaja. Bilo je nečeg neodoljivog u njegovom pogledu što me je vuklo ka njemu kao čežnja, ali i kao opasnost da to traje samo onoliko koliko je potrebno, kao zakon fizički… koliko traje dodir i nimalo više… Potpuno svesna da se krila opasnost da „upadnem“ u klopku i iznenađena svojom slabošću, koja je inače bila sve više nego slabost, bila je pre noćna mora…
Moja Venera, analitična, tvrda, misli kada treba da oseća i oseća kada treba da misli. To prolazi dalje kroz filtere vremena, ključevi srca su kao katancima okovani, i nije postojala mogućnost da padnem u zanos … do tada.. do tog pogleda. Bila sam potpuno iznenađena svojom slabošću… rešenošću.. Ipak, poželela sam da pobegnem od tog osećanja, od tog pogleda, od tih ruku.
On, poželeo je da to traje više od trenutka, ali malo više od trenutka jer sve u njegovom biću je bilo nedodirljivo, nestalno, kao vetar i kao voda, prelivalo se i nestajalo u vrtlogu, u nepovrat…
„Ti previše promišljaš i komplikuješ“, raširivši dlanove kao čovek koji jasno i racionalno sagledava život, čak i ovaj trenutak…
„On živi, a ja, eto… odsanjah ceo život. Lepše je tako, nema rastanaka, nema razočaranja.“ Samo ponekad bih zadržala ruke na grudima da zaustavim bol koja bi pretila da me proguta… “Ako iščezne ova patnja, sen koja me prati, tragaću za njom. Moraću je pronaći, makar u svetu senki i oživeti je, jer mi je potrebna, da bih živela… ali… kada ću konačno postati slobodna?“
„Mislim da me i ne poznaješ!“, uzgred sam dodala.
„Znam“, rekao je tiho.
„Ne znaš, uopšte ne možeš da naslutiš! , suviše si površan!“
„Da li i on igra igru skrivanja. Pustiću ga da se otkrije da vidim na čemu sam.“
„Ko sam ja, onda?“
„Ti si“… glas je zamukao, pogledi su nam se ukrstili.. koliko je bilo različitosti u našim bićima… “jako si komplikovana! Ti si jako specifična osoba, tebi treba ući u samu srž.“
„Da, bolje je tako, sigurnije je, dok se misli raspletu, u sigurnoj sam luci.“ Ipak, ostaje tuga, jer ostaje u meni samo slutnja… ne uspevam da ga upoznam, ne uspevam da se otvorim, ni po cenu života. Ta čvrstina, vodi me u opsesiju iz koje jedva nalazim izlaz…
Teturam u tunelu, tražim put kao slepac u mraku, dotičem zidove i jedva shvatam izlaz. Upoznati ga! Tako se klupko polako odmotava. Gledajuci kroz uporednu kartu sudbine gde se svet razdvaja na pola i opet se sastaje u beskraju… Kako upoznati ga, a da ne nestane oreol lepote koji ga je obavijao. Gledam u njegovu kartu i vidim ceo jedan kosmos u njemu, jedan svet, enigma se polako otkriva. Počinjem da shvatam sve više kako se ljudi traže, nalaze, rastaju, a da se nisu nikada ni jasno sagledali. Njegov glas me osvojio, divan je taj glas, u kojem odzvanja i lepota, mladost, melodija. Glas je nosio čistotu, ali pre nego je doživeo pad. A srušilo ga je mnogo: čežnja, osećanje prestiža i želja za moći koja ga je opsedala. Moć.. i tu se svet razdvajao na pola… sve ono sto je za njega bila moć, za mene je bila besmislica. Ne, bisere nosimo u sebi, oni su u nama samima, naš osmeh, naša lepota mogu stati u jedan divni svet, veliki svet.
Jer šta je ljubav, nego lepota, ali lepota koja traje, koja se ne troši, niti se ruši kao iluzija ili kao kula od peska… ona ostaje u nama… zauvek… I kada gubimo i padamo, mi smo sve bliži svome cilju… I kada volimo i patimo, mi smo sve bolji i veći…
Da li je misao samo moja, da li je čežnja samo moja? Ona buja, raste, krilati se i onda jednog dana iščezava u vrtlogu sveta… Da li nestaje ili nastaje? Dobro, zaključaću sve, sve je mirno i nikoga se ne tiče, ali vremenom postaje okean uzburkani i ko će ga umiriti, ko će zauzdati vetar….
