Osećam da mi srce ubrzano lupa. U glavi mi vlada haos. Noćas je puno emocija u meni, puno isprekidanih, nedovršenih misli. Bezbroj njih, neuhvatljivih, proleće mi kroz glavu brzinom svetlosti. Ali si, među njima, uvek uhvatljiv ti.
Kako je samo misao o tebi tako jasna i živa? Kako to da tebe uvek mogu da pronađem tu, u tom nepreglednom moru haotičnih misli? Kako? Jednostavno je to, dragi moj. Uvek te pronađem zato što uvek tebe i tražim. Znam gde si. Udobno si se smetio u jedan mali kutak moje podsvesti i ne nameravaš da odeš. A i zašto bi? Ja sam te sama i dovela tu gde jesi, pustila te da zaposedneš taj skriveni delić mene i ovladaš njime. Ja ne želim da ti odeš, prija mi što si tu. Neću da te pustim. Držim se za misao o tebi kao za slamku spasa. Za misao tako strašnu, a ipak tako milu.
Ali šta si ti, dragi moj? Jesi li ti iluzija? Moja uobrazilja? Jesam li te to ja pretvorila u savršenstvo, ideal? Jesam li ja od tebe stvorila mit?
Ne, dušo moja, nisi ti iluzija… Ti si moj helenski Apolon od krvi i mesa, moje savršenstvo, moje nadahnuće, moj omiljeni roman. Stojim pred tobom i upijam te, udišem svaku tvoju reč, svaku tvoju misao, pokret ruke i treptaj oka. Hoću da te upijem celog, da se prožimaš mojim telom kroz vene, da osetim one blage drhtaje srca i nesigurnost tela kad si blizu. Hoću da se razbijem pred tobom na komade, na sve svoje tajne, skrivene želje, potrebe, patnje… Da se pred tobom, nevina i bestidna, ogolim cela.
Nisi ti iluzija, ne, sasvim sam sigurna u to. Ti si najgora noćna mora jedne žene, ti si uragan, ti si Vezuv, ti si sam Đavo! Onaj koji kida, grize, komada, slomi duh i rani telo, onaj koji uzme sve a ništa ne da! Ali ne krivim ja tebe zbog toga, dušo moja, ne. Razaraj, pali, ruši, opustoši sve pred sobom, ništa ne poštedi! Ti si vatra, ti si Bog, ti si svemoguće čudo! To je tvoj zadatak, da uzmeš dušu, istrgneš srce iz tela, da slomiš, kazniš, baciš na kolena, a da se ne daš! I ne daj se, dušo moja, ne daj se! Jer ako se budeš dao, neću te više želeti ovoliko…
Imam li ja, onda, imalo razuma kad za tobom takvim toliko čeznem? Ja pokušam da te oteram od sebe, da ti se otrgnem, a onda ti se trčećim korakom vraćam. Ja očajavam nad istinom da te želim, a onda te poželim još više. Od tebe takvog ja se krijem, i tebi istom ja se predam. Mene tvoji dodiri bole, peku, gore mi kožu sve do kostiju. Ali niko ne ume da me dodiruje tako kao ti…
Neka te onda takvog tu, u mojim mislima. Bićeš moje tajno nesavršeno savšenstvo, moja neizgovorena misao i moja prećutana reč, moje vatra i led, istina i laž, rat i mir.
Pusti me da za tobom takvim tiho čeznem. I znaj da ja tebe nikad da volim neću, tome nemoj da se nadaš. Jer nisi ti čovek koji se voli, ti si čovek koji se obožava.
Nemoj da brineš, neće to mene, ovako malu i krhku, da ubije.
Jer od čežnje za tobom se, dragi, ne umire, od čežnje za tobom se živi.
