Da li? Evo, neka mi žiri kaže. To mi treba. Sada , nakon tektonskog poremećaja zvanog penzija, kada su mi svi rekli – e, pa sada možeš da radiš ono što voliš (a šta to beše…) i razgovora sa psihologom koji je tekao ovako – Ja: život mi je skučen. On: vi ste skučeni, sledi razgovor sa mojim zetom koji je tekao ovako – Ja: hoćeš da mi napraviš blog? On: jeste spremili tekstove?
Tajac. Prođe par meseci. Piši, briši, glupo li je, nije, kome to treba- meni. Jeste pronašli svoju nišu, svoju ciljnu grupu?pita me već navedena osoba. Pa mislim da je moja niša moj pogled na svet, a ciljna grupa grupa koja ga deli.
Jer na početku beše reč.
Ideja koju želite da saopštite svetu je ono što će vas dizati iz kreveta kada više ne morate ići na posao,a još ste tu, niste postali zrno peska, bezimeno lice u masi,vi ste ličnost sa svojim stavom i želite to da podelite sa ostalima, e to uliva novi žar, tako se sivilo razbija, svetiljke se pale, svici lete,boje se razlivaju.
Tko zna, tko zna, jedna od tisuću bit ćeš baš ti.
Jer,godine su se survale,njegov pogled zgasnuo, da li ću ikada kročiti na tlo Lisabona, postoji samo jedan način da ne nestanem, a to je da ljudi spaze moj glas i da ga razumeju , da osetim i pronađem davanje i deljenje.
Ima svetlih trenutaka:
Vi sa joge? Širok osmeh i tanak struk – kelnerica u kafiću u centru.
Da, mi smo sa joge, to se vidi po nasim ležaljkama koje vire iz sportskih torbi. Meni nekako milo što nas ne smatra suvišnim u kafiću za mlade, što je ljubazna i što nas prihvata, sve je to deo rekreacije, ta kafa ili to piće su šlag na torti.
Nasmejana devojka sa odobravanjem gleda babe u trenerkama.Vidim zabavno joj je, ali u redu je.
Meni lepo – i dalje sam deo sveta. U penziji sam,ali i dalje mogu uveče na piće – još u sportskoj varijanti, opušteno. Život je lep.
Još mi i pomognu
Ja ću Vam pokazati na tabletu — u stvari, možemo odmah to uraditi — uplatiti vaše račune preko E bankinga.
Preznojavala sam se u debelom kaputu, kapi i šalu gledajući u mladu, lepu devojku, baš kao sa reklama za bankarske usluge. Došla sam da platim mesečne račune u Banci u kojoj imam tekući račun, a ona me je pogledala i rekla – velika Vam je provizija tako, što ne plaćate preko E bankinga?
Pa ja… sam smotana, lenja, inertna i imam strah od pristupa internetu i novim stvarima mislim u sebi dok molećivo gledam u nju. Nikoga nema u šalter sali jer je napolju -15 C.
Zato je ona izašla iza pulta, stala pred mene i rekla – gledajte,sssto je jednostavno.
Osećala sam se kao slon u staklarskoj radnji, čovek iz kamenog doba, sve vreme zapanjena njenom ljubaznošću.
Izašla sam na -15 C u sivo tmurno nebo, laka kao pero.
Jošte živi duh slovenski.
Ali imam li talenat? Hoćete li čitati moj blog?
