Kantautor, pjesnik i glumac Đorđe Balašević nadaleko je poznat po svojim životpisnim i iskrenim pjesmama, koje većinom govore o ljubavi. Studirao je geografiju, a zanimljivo je da je prvu pjesmu napisao u srednjoj školi dok je bio bolestan, a govorila je o muvi koja se vrzmala oko njega.
Neki od Balaševićevih najpoznatijih redova su:
Postoji milion gradova u koje možeš da odeš, ali samo jedan u koji možeš da se vraćaš.
Neke se pobede dobijaju na juriš!
Kad bi ona bila pahuljica, ja bih sigurno bio januar. I ne bi nas mogli zamisliti jedno bez drugoga.
I onda će znati da je jedina koju sam ikad voleo. Da sam sve druge voleo tamnom stranom srca. Štedeći se. Učeći se kako ću najbolje voleti nju, kada je konačno nađem.
Očigledno smo gledali na svet sa različitih tačaka. Ili smo sa iste tačke gledali različite svetove?
Tako je to sa lovom. Ne možeš je imati ni previše ni premalo. Nikad tako puno da je ne bi poželeo još, i nikad tako malo da ne bi moglo biti i manje. To pouzdano znam.
Čudni su magneti u nama. Ništa nas ne privlači tako dobro kao odbijanje.
Zaljubiću se, odlučih iznenada. Jesen je, doduše, ali malo sam prestar da bih čekao samo na proleća.
Ona je prihvatila svaki deo mene i nikada nije tražila da se menjam, a promenila me. Jedina je kojoj sam uistinu rekao šta osećam. Nije tražila da je držim kao kap vode na dlanu. Činjenica da je volim bila joj je sasvim dovoljna.
Mladi ste, i treba da ste razočarani. Sad mu je vreme. Razočaranje vam je kao ”male boginje”. Ako ga ne preležiš u mladosti, u poznim godinama te može ubiti.
Dani bez nje su mi kao crno-bele fotografije sa izložbe cveća.
Neko mi je rekao da grešim što čekam da stvari same naiđu, ali to i nije tako loš sistem. Samo ih treba čekati na pravom mestu.
Ljudi su kao školjke – moraš ih otvoriti na hiljade da bi pronašao biser.
Ima tišina kojih se sećam više nego najlepših reči.
Jedno je kad čezneš za nekim ko je daleko, a sasvim drugo kad čezneš za nekim ko je kraj tebe.
Teško se budim, a još teže prestajem da sanjam.
Da su žene odlučivale o nekim stvarima, svet bi izgledao lepši. Možda bi bilo malo čupanja za kosu, ogovaranja i drugih stvari, ali definitivno ne bi bilo ovoliko krvi i zla koliko smo mi muškarci posejali.
Treba ubiti vreme do jutra… Dobro bi mi došao neki saučesnik za taj zločin…
Godine nas obrade različito. Nekom postane važno s kim će leći, a nekom s kim će se probuditi.
Nije nju prijatelju zabolelo to što ne može biti srećna sa drugim. Nju je zabolelo to što ne može biti srećna sa tobom.
I uvek ostaje ona osoba koje ćeš ostati željan celog života i onaj strah dok brojiš pobede i poraze. Nekim pričama o ljubavi, uvek fale poslednje stranice.
