Upoznali su se tako
u parku, na žurci,
na koncertu, u muzeju,
na pijaci, na pešačkom,
u autobusu, preko brata, sestre, prijatelja,
upoznali su se preko sopstvenih partnera,
na sopstvenom venčanju jednog od dvoje,
preko interneta, miljama udaljeni ili kuća do kuće,
upoznali su se,
prepoznali i dalo im se.
Zamisli,
Dalo im se,
Da šetaju psa,
zajedno idu u bioskop,
prepričavaju si dane,
obilaze muzeje,
kuvaju si kafu izjutra,
sklapaju nova prijateljstva
čuvaju ona stara
spajaju prijatelje,
proslavljaju godišnjice,
zajedno idu na koncert Brajana Adamsa
na koji sam ja toliko silno želela da odem
ali nisam jer nije se dalo,
on je drži za ruku dok popunjava prijavu za fakultet
i govori joj da se ne boji
da će se uklopiti ma koliko bila starija od ostalih brucoša,
Ona se preznojava, trema je ubija,
Ali veruje jer ima čoveka koji joj veruje i koji je podržava.
Gledam ih svakoga dana,
oni postoje,
prolaze kraj kafića u kome radim,
ponekad i sednu, naruče kafu ili pivo,
češće uzmu onu za poneti i odu do klupice
ona mu sedi u krilu i broji mu bore smejalice
dok joj on govori najgluplji vic na svetu
i smeju se.
Oni postoje,
žive u mojoj zgradi,
i zgradi prekoputa,
i onoj iza,
srećem ih u autobusu,
u pozorištu,
u kafani,
ona se rasplače kada zasviraju neku Tominu pesmu
još uvek pod utiskom filma koji pre par nedelja gledala,
on je ljubi u teme i dodaje joj vino,
nazdravljaju, ljube se.
Oni postoje,
imam ih medj prijateljima,
imam ih u kući,
u najbližem krugu
on se vraća sa posla svakoga dana u 16 h
ona mu se dok je još na vratima baca u zagrljaj
pita ga kako je
on joj odgovara sa ”Dobro sam zlato”
i ako nije baš najbolje,
to znaju oboje, taj posao izludjuje
ali su u tome zajedno,
kidaju se, lome, cepaju,
ali tu su jedno za drugo, vole se.
Oni postoje,
Možeš li da veruješ,
I on joj nikada ne kaže
“Jebiga, nije nam se dalo.”
Jer dalo im se,
Dalo im se jer su oboje silno želeli da im se da.
Postoje ljubavi i ljudi kod kojih nema
Kasno je i jebiga.
