(Ovaj put ćemo odmoriti od stavova. Svi događaji i likovi iz ovog dijaloga su potpuno izmišljeni. Osim onih koji su stvarni.)
Bogdan je jedan od ružnijih prizora koje sam imao (ne)sreću da vidim. Nije ga život mazio, doduše, ali se ni sa genima nije usrećio. Oči su mu nekako sive, poluprazne, bez suza čak. Ko zna koliko mu je puta prebilo onu desnu ruku kojom, malo – malo, prebira prepone. Provjerava da mu nisu uzeli i to zadnje što mu je ostalo, kaže. Ma i da vladika stoji pred njim, on će ih pomilovati. Navika, kaže mi.
Sitan, ali pije za trojicu. Kad popije za trojicu; biće – svoje i od svojih jarana, dobije i preko labrnje.
„Nek tuku, ko im jebe mater, odrvenio sam“, priča sa nekim odvratnim smiješkom dok provjerava stoji li mu ponos tamo gdje ga je maloprije ostavio, poslije pišanja. Tišina.
„A imaš li neku sad?“
„Ajde ne seri, majke ti!“
„Dobro šta odma’ siktiš!? Pitam onako, da vidim treba li ti savjet.“ Češe muda.
Ćutim. Ako zucnem, znam da ću slušati makar pola sata referat o odgovornosti, pravim izborima i kako ću znati po mirisu je li to ona jedna jedina prava. A baš TO mi ne treba.
„Samo ćuti, zlatan si tako.“ „A kol'ko ono ima da se nas dvojica družimo?“
Računam na prste u glavi.
„Mjesec i sedam dana.“
„Ne valja.“
„Šta? Neka bapska opet?“
„Dok ti iz pika ovako znaš koliko traje, nisi još…“
„Ama čovječe, nemoj da se ponavljam, bilo i prošlo, šuti tu i… ŠUTI. Ajde živio!“
Zvuk limenki kako udaraju jedna o drugu. Negdje mačka jauknu.
„Živio…nekad. Sad ponekad, ali ni blizu. Znaš li ti do kad čovjek živi? Dokle god može, ono…“
„Znam…“
„Ma znaš ti moj kurac!“ Pljuc. Srk, pa pljuc još jednom. Prolazi omladina, ode u diskoteku.
„Bogdane, vrati jezik u usta. Šta si blen'o?“
„Pusti me mali da bar gledam, kad već… Vidi kakva je, ajoj kako bi’ je ja…“
„Nije to bolan za tebe, ono će večeras na šampanjac iz kible sa nekom zadriglom vratinom. I prestani da ga drljaš više!“
Prestade da se češe. Suptilno zviždi za onom golotinjom što prođe, pa otpija iz limenke. Hladno je. Ovaj debelokožac kraj mene ne zna razliku između vrućeg i hladnog, toliko je otupio. Završni stepen razgradnje mozga.
Sad se meni ne ćuti.
„Stari, da te pitam…“
Prekida me.
„To stari ostavi ćaći svome. Šta je?!“
„Dobro… Nego, koliko to traje?“
„Pa jebiga, više se i ne sjećam. Ali evo, čini mi se da je pri kraju.“
„Kako misliš pri kraju?“
„Lijepo. Ne može čovjek dovijeka ni biti ovakav gabor životni. Ja znam sve kako to ide. Prvo te izbaci iz stana, pa cviliš oko nje da te primi. Onda kad se sažali i primi te ponovo, treba ti jedno deset do petnaest dana da opet sve zajebeš. Onda ti uzme i ključeve.“ Češanje. „Poslije toga ideš u kafanu dok imaš para, a kad nestane para ideš gdje se može na crtu i gdje će ti neko platiti.“
Ubacujem se.
„Što, naravno, ne traje dugo…“
„Sigurno. Prvo ti plaćaju da pričaš, poslije toga da ćutiš. Onda spavaš kod njenog zeta i sestre, dok te ujutro ne nađu kako spavaš kraj šolje. Poslije toga sam izađeš. Onda ulica. Dragstor tu, pekara tamo, krevet u Jevrejskoj. Ispočetka te bude sramota da pitaš za pare ali postaje sve lakše i lakše. I onda dođe jedan balavac k'o ovo ti, poslije tople supice, donese deset maraka pive, skupe cigare i traži u meni sve ono što ga je strah da će postati.“
„A šta to?“
„Pas, sine moj… Džukela!“
Otpi onu gorčinu sa dna konzerve, nakašlja se tuberanski i prestade da cvili. Mislim, priča.
Sljedeći dan nisam došao. Zasmetalo mi ono sa supom, šta li. Tek nakon sedam dana sam se vratio sa „deset maraka pive“ ali Bogdan nije bio na svom mjestu. Nije ga ni u pekari bilo, kažu već koji dan. U prodavnici isto. Sjeo sam na našu klupu i zapalio cigaru, sve čekajući da mi onaj njegov zadah odnekud dođe do nosa. Ništa. Otvorio sam nam po pivo, po navici. Tek tad sam čuo šuštanje.
Ispred mene, u punom sjaju svoje olinjalosti, dođe i sklupča se avlijaner sa polomljenom prednjom desnom šapom. Počeša prepone i klimnu glavom u znak pozdrava.
„A tu si. Gdje si bio?“
