Duga vožnja do Beograda. Posle hiljadu godina sedim u autobusu i pokušavam da se prisetim koji je najudobniji položaj u visokim sedištima. Samo što smo izašli iz grada, otvaram torbu i vadim iz nje knjigu. Tri i po sata mira i nekog drugog sveta, radujem se. A onda je čujem. Zapravo, prvo čujem nesnosni pištavi zvuk tastera na njenom telefonu. Ukucava devet cifara. Tačnije, nabada ih. Nakratko, tišina. I onda počne.
„Zdravo, lepa!“
Iz nekog razloga već slutim da će to biti dug put. Duži no što sam planirala. Ona sedi tri sedišta iza mene i ne znam kako izgleda, ali boja njenog glasa odaje umornu i problemima opterećenu ženu. Trudim se da čitam knjigu, ali taj glas me uporno vraća na prvi pasus. Uporna sam, zanima me šta se dešava u tom drugom dalekom svetu između korica. Gospođa koja sedi tri sedišta iza mene je upornija.
Pogledam na sat. Priča već petnaest minuta. Kada dozvolim sebi da konačno čujem o čemu melje, nisam sigurna da li i dalje telefonira i kome. Njeno brbljanje je preintimno za međugradski autobus, ali ne prestaje.
„Znaš, moja pokojna majka, Bog da joj dušu prosti, uvek je govorila: ‘Možeš ti da završiš i čet’ri fakulteta, od šerpe nećeš moći da pobegneš!’. Bila je u pravu! Uf! Plače mi se od toga! Ceo život glupa kuhinja i glupa šerpa, a ti kao pokušavaš da čitaš Crnjanskog! Ha! A umesto čitanja gledaš u šerpu i gušiš se od mirisa uprženog luka. I sad mi je muka kad pomislim na onaj kuhinjski prozorčić na sedmom spratu. Nikad, bre, nisam imala vremena! (…) Kako misliš za šta? Pa za sebe! Večito je nešto drugo preče! I to malo slobodnog vremena što pretekne progutaju tuđi prohtevi i želje. Džaba!“
Za trenutak pomislim da joj se prekinula veza. Ona ćuti. Autobus je obuzela neprijatna tišina. Poželim da postoji neka vanredna stanica i da ona može da izađe napolje. Umesto toga čujem njen nesiguran, ali pobedonosan glas.
„E, to svi misle! Lako je tebi, ti si profesorka! Al’ nije tako! To je i moja majka volela da kaže: ‘Za žensko nema boljeg posla od posla u prosveti! Te mali odmor, te veliki odmor, te letnji raspust, te zimski raspust, pa svaki vikend slobodan. Ideš na dva časa danas i gotovo. A sigurna plata!’ Samo što moja majka dan radnog staža nije imala. Mislila je da je za ženu onako baš lako i lepo da bude učiteljica. Ili nastavnica. Kao da je sad gledam. Sedne za kuhinjski sto, ljušti krompir i kaže: ‘Lepo sam ti rekla, Marina. Učiteljski upiši. Ili srpski. Može i matematika. Pa da vidiš: svakog ponedeljka ujutro feniranje ili frizura kod frizerke u komšiluku. Pa damski kostim iz ‘Prvog maja’, zlatne minđuše i elegantan sat. Uđeš u učionicu, a oni ne smeju da trepnu!’ Pa me tu značajno pogleda. Kao, ja sam strah i trepet. Onda jednopotezno pokupi kore od krompira, baci u kantu, uzdahne i kaže: ‘A ona ’oće likovnu akademiju! Nasledila od oca talenat za propast!’ Nikad nije mogla da shvati zašto sam upisala slikarstvo. Alo? Alo? Gle’ prekinu se!“
Odahnem. Završeno je. Onda ponovo čujem iritantno pritiskanje tastera. Pib… pib…pib,pib…pib! Odlučujem se za slušalice! Umesto potresne autobuske ispovesti slušam Azru. „Osećam da lutam kroz terase svijesti, nešto se u meni dijeli…“
Nasmešim se. Možda se i u ovoj gospođi Marini „nešto dijeli“. Šta treba to da ti se desi da ne utišaš ton tastera na telefonu? Da svoju ogorčenost i nezadovoljstvo deliš „preko žice“ u autobusu sa Beograd? Sa još 35 potpunih stranaca?
Dođe mi da ustanem i da joj kažem: „Na stranu maniri, Marina, ali što to radiš? Zašto si sela u ovaj autobus i kukaš? Gde si to pošla? Od čega bežiš? Kilometri, nažalost, ne umeju da brišu tugu i gorčinu. Samo ti daju drugu sliku istog problema“.
Znatiželjna sam, pa izvučem jednu slušalicu iz uha. Isti glas, sada ravnodušno i nekako izmoreno stiže do mene.
„Sad kad pogledam kako stvari stoje i bila je u pravu. Za koji dan mi je rođendan. Tačno znam šta bi mama rekla: ‘Lepo ti je sve to, Marina. Lepo. Samo, jedno unuče da mi rodiš! I tebi treba odmena za starost! Slušaj šta ti kaže majka!’ Posle takve čestitke bih se sigurno iznervirala. Znam. 36 godina i stara! Ali brzo bi me prošlo. Mislim, evo, šta fali. Radim u školi, pripremam izložbu, živim u rodnom gradu, Andrija me voli. Baš, baš voli! Ta beba i nije neka velika stvar! A to što kuvam ručak? Pa dobro, treba da se jede nešto, zar ne?“
Strašnije je nego što mislim. Marina je mlada. A ništa žalosnije nema od ogorčene mlade žene koja poriče da treba nešto da promeni u životu. Autobus staje. Pauza na nekoj benzinskoj stanici na autoputu. Marina se provlači između sedišta i steže u ruci kutiju cigareta. Kroz prozor joj ne vidim lice, samo prste, šibicu i dim. Namerno okrećem glavu dok prolazi pored mog sedišta. Ne želim da njenom glasu dam oči, usta i nos. Odlučim da do kraja puta slušam muziku. Bićeš valjda dobro, Marina.
„Govoriš mi da si slobodna, želim vjerovati u to…“
