Otkad znam za sebe uvek sam se plašila iste stvari. Praznih godina. Otkad znam za sebe, u te iste prazne godine gurali su me sa svih strana. Sredina, škola, televizija, ljudi. Jer to tako treba. Da se živi „po redu“. Da se živi po šablonu.
Može se reći da smo se već navikli na nametnute šablone, mi ovde na Balkanu. Verske, nacionalne, političke i životne. Negde se uklopimo, negde štrčimo, negde nas žulja, a negde je isuviše komotno. Udobnost, naravno, ne dolazi u obzir, jer se nikako ne uklapa u kalup žrtve. (Taj kalup/sindrom/naučen način života svima je odavno već poznat.)
Šta se dešava kad jednostavno ne umemo da ispratimo moderne trendove? Kad ne umemo da odgovorimo na drsko pitanje komšinice Mare: „A ti se još nisi udala? Pa šta čekaš?“
Kad je postalo normalno zavirivati nekom u frižider, indeks ili spavaću sobu?
Sa jedne strane, tu je život po meri sredine. Škola, fakultet (ako baš mora), posao, žendiba/udaja, dete (prvo, drugo, treće – ako su prva dva ženska), a onda… Pa onda ništa. To je to. Životariš.
S druge strane, tu je život onakvim kakvim ga zamišljamo. Onaj život u kom nije najvažnija stvar da nekom (ne)pristojnom strancu rodiš decu do 25. i piješ kafu sa komšinicom uz rijaliti. To je isti onaj život koji privlači fina pitanja rodbine i prijatelja o ženidbi/udaji/deci/poslu. Ukoliko popustiš pod pritiskom, postaješ žrtva. Šablon te ili samelje ili proguta.
Ovi samleveni se uvuku u svoju čauru i kuknjavu: Završio sam faks, nigde posla u struci, nemam para da izvedem neku pristojnu devojku, al’ ionako su sve nepristojne, jadan ja, šta ću nego da gledam „Parove“.
Ovi progutani žive život po merilima sredine: udaju se/ožene „srećno“. Prvom koja naiđe. Izrađaju decu, nedeljom idu u park ili kod roditelja na ručak. Ili u onoj boljoj varijanti: žive s roditeljima. Žale se na tešku finansijsku situaciju, na šefa, ponekad na ženu, uglavnom na svekrvu/zaovu/jetrvu, ko koga ima. Decom se uvek hvale, jer za decu, bez obzira na tešku situaciju uvek mora da ima para. Za tenis, za engleski, za balet, za privatne časove iz ulične gimnastike. Lažu da ne gledaju „Farmu“.
Nije to strašno. I to je za ljude. Al’ ako mene pitate, ništa to ne vredi.
Otkad znam za sebe uvek sam se plašila iste stvari. Praznih godina. Zato sam bežala od njih. Od praznih razgovora, od praznih ljudi, od praznih obećanja. Kao iz kaveza.
Može se živeti i drugačije. Bez obzira na loš tv program i besparicu. Nekad je potrebno samo da uradiš ono što te usrećuje. Za sreću ti nisu potrebni veliki novci. To je opet samo šarena laža koju nameće sredina.
Za sreću je potrebno da dišeš i da koračaš svojom stazom. Neprokrčenom, nenametnutom, neoivičenom. Da svojim godinama podariš smisao. Bez granica.
Šabloni su dobri kad praviš kolače. I toliko.
Zasladi se životom koji si umesio sam.
P.S. Budi siguran da neće biti po ukusu komšinice Mare.
