Ponekad je baš teško živeti u ovom modernom svetu. Na sve strane bombarduju vas raznim imperativima koje morate pratiti i savetima za kvalitetniji život koje čak niste ni tražili. A najčešći imperativ od svih je poznat kao „budite srećni“.
Mediji i društvene mreže su prepuni saveta kako da postanete srećni u pet koraka. Svakodnevno možete gledati te silne američke flmove koji obavezno moraju imati happyend, a ako slučajno i ne dobijete takav završetak vi budete razočarani, jer ste navikli da vam se servira priča sa „srećno do kraja života“ krajem.
Onda, kada ljudi dolaze na psihoterapijske seanse neretko na pitanje koji je cilj koji žele da postignu sa terapeutom, oni odgovaraju sa: „Da budem srećan!“. Kada dobiješ dete ti priželjkuješ da ti bude zdravo i, pogađate opet – srećno! Kolilko samo pesama priča o tome koliko je važno da budemo srećni. O motivacionim govornicima i silnim inspirativnim porukama na Internetu bolje ni da ne pričamo. A šta u stvari znači „biti srećan“?
Sreća je kao ljubav. Krajnji cilj mnogih naših dela, a opet često tako nedostižna i nejasno definisana. Sreća je fluidna – njena definicija za nas se menja kako rastemo, kao ljudi i kao ličnosti. Ona je pojam koji se definitivno razlikuje od čoveka do čoveka. Za neke je sreća upravo ta prethodno pomenuta ljubav pa kod tih ljudi postoji znak jednakosti između ova dva pojma. Za druge je sreća kad si zdrav ili kada imaš puno prijatelja, a drugi opet sreću mere u boji cipela koje imaju ili broju nula na bankovnom računu.
Da je sreća relativan pojam, koji se razlikuje čak i od države do države, govori i poslednje istraživanje o tome koje su najsrećnije zemlje na svetu. Iznenađujući podaci su bili ti da se npr. Sjedinjene Američke Države, za koju mnogi misle da je najsrećnija zemlja, nalazi tek na trinaestom mestu. Na prvim pozicijama su skandinavske zemlje , Švajcarska, Island, Kanada, Novi Zeland, Australija. Prvo što će vam pasti na pamet je sigurno da to jesu ekonomski moćne zemlje i da se zato nalaze na vrhu lestvice po sreći koju njihovi građani osećaju. Međutim, na četrnaestom mestu je Kostarika, koja kotira mnogo bolje od na primer Francuske, koja je takođe dobro razvijena zapadnoevropska zemlja, a zauzela je tek trideset i drugo mesto.
Svi prethodni podaci govore o tome da materijalne stvari nisu jedina merila naše sreće. Bitnu ulogu tu igraju i sigurnost, stabilnost, potom i vrednosti koje nam društvo nameće. Te vrednosti u društvu se promovišu kao ideal koji je poželjan i dobrodošao, a vremenom on vrlo lako preraste u imperativ, u nešto što se „mora“. To „mora“ nam nije uvek servirano direktno kao takvo, ali kada nam se poruka „budi srećan“ filtrira kroz sve kanale i preplavi nas, mi sami onda dodajemo taj veliki znak uzvičnika na kraj poruke i krenemo da poričemo bilo kakvu drugačiju stvarnost. Drugim rečima, sami napravimo to “mora”. Sve to lakše ide kada su okolnosti povoljne, pa tu sreću zaista i osetimo.
A šta raditi kada nam okolnosti otežavaju to naše putovanje ka sreći? Kako biti srećan u nesrećnim okolnostima? E tu nastaje problem. O čemu se radi? Prvo, tu je društvo koje nam nameće određene vrednosti i opšte prihvaćene definicije sreće. Srećan si ako imaš krov nad glavom, automobil, stalan i siguran posao. Srećan si ako nađeš “osobu svg života”, uđeš u brak sa njom pa imaš puno dece. Srećan si ako sa tom porodicom možeš redovno da putuješ, ako imaš puno prijatelja sa kojima se redovno družiš. A kako prosečan čovek ima snažnu potrebu da bude uklopljen i da negde pripada, on takve vrednosti prihvata praktično već po rođenju i često ih ni ne dovodi u pitanje, već ih jednostavno inkorporira u sopstveni sistem vrednosti. Drugim rečima, većina ljudi tako postaje deo kalupa, jedna mašina koja neprestano radi bez ideje o tome gde ide i kada će stati. Jer, jedino što zna je da ne sme da stane. Ne sme zato što će ga društvo za to osuditi i to će značiti da onda u stvari nije srećan.
SREĆU POČNEMO DA GUBIMO ONDA KADA NAŠA DELA PRESTAJU DA IMAJU SVRHU. Svrha je ta koje često nema u tim silnim imperativima sreće koje nam serviraju, zato što se ona razlikuje od čoveka do čoveka. Drugim rečima, kada godinama radimo nešto što nas u suštini ne ispunjava, ali smo to po defaultu dobili u paketu sa nekom životnom ulogom, lako postanemo nesrećni, jer smo izgubili dodir sa samim sobom i sa onim što za nas u stvari predstavlja sreću. Naša dela su tako prestala da imaju svrhu. Koliko biste samo puta na pitanje Zašto ostaješ u nesrećnom braku? ili Zašto ne potražiš nov posao, kad te ovaj toliko stresira? Dobili odgovor Ne znam? Retki su ljudi koji bi zaista mogli da kažu: Da, ja sam baš srećan. Ne zato što to nisu, već zato što toga nisu ni svesni, jer vrlo često naša definicija sreće se razlikuje od one koja nam se servira, pa lako nastane konfuzija i gubljenje dodira sa onim što sreća za nas zaista jeste.
Istina je da sreća ne predstavlja odredište kom treba težiti, ona nije krajnji cilj naših akcija. Sva ta instant rešenja koja vam se nude da bi konačno “bili srećni” odmah bacite u vodu. Ništa vi ne morate, nigde vi ne žurite. Vi ste u mnogim stvarima verovatno već srećni, samo ste se udaljili od sebe i to još niste ni osvestili. Oslušnite sebe, svoja htenja i želje, svoje vrednosti. Sreća je u vama, ona je u ljudima koji vas okružuju, ona je u stvarima koje radite. Dok god sve to ima neko vaše lično značenje i važnost, na pravom ste putu.
KADA SREĆU JURIMO, ONA NAM NEMINOVNO IZMIČE. PUSTIMO JE DA NAM SE DEŠAVA, JER ĆE NAM SAMO TAKO ONA DUŽE TRAJATI.
Tekst napisala: Aleksandra Birta Ilić, majka, žena, psiholog, prijateljica i blogerka na creactive.rs
