– I onda je rekao: samo se udaj za mene. Zamisli! Ništa, popravi se, budi bolja, lepše kuvaj, smršaj malo. Samo: udaj se za mene, volim te.
– Važi, tetka, važi. Možda je to i bilo nekad u tvom old holivudskom svetu, ali danas, teško.
Tetka me je sada retko zvala, ali kad pozove, znala je da me rastavi na činioce. Ponekad je od mene pravila froncle, kao ona babina rezanca za supu, od mešenog testa, sušenog na papiru. Detaljno, temeljno, posvećeno, a sve s ciljem “da živim punim plućima”. Kad sam bila tinejdžerka, priznajem, zarazila me je tim “virusom života”. Bila sam jedina devojka u razredu koja nije “uradila nokte”, ali zato jeste videla Beč. Kada sam položila prijemni za fakultet odvela me je na tri dana u Rim: da započneš studije pobednički u prestonici najveće imperije.
Jednostavno je bila takva, poslovična tetka puna entuzijazma i neosnovanog optimizma.
Kako ti ne dosadi da budeš tako stalno srećna?
Realno, moja Dina nije imala mnogo razloga za taj optimizam. Udala se iz ljubavi, radila je iz ljubavi i sve joj je bilo iz ljubavi. Ali iz te iste ljubavi (ili iz ne znam kog budžaka), ostala je bez svega. Posle decenije borbe sa sterilitetom, usled jednog infarkta – tečinog – i bankrota, firminog – moja Dina je izgubila sve kompase. Ali dok smo se mi osvrnuli, ona je već radila u drugoj firmi, napredovala i nosila crne rolke i osmeh.
– Kako li može ovako? Ni kučeta, ni mačeta, a ona nasmejana! – ponekad bi zajedljivo znala da kaže moja majka. – Šta sad, opet će negde da te vodi? Umesto da se skrasite obe, ti da radiš, a ona… Ne znam više. – zaustavila bi se kad vidi moje zapanjeno lice. – Dobro, ‘de, nemoj da si nakraj srca!
Znala sam, mami je samo bilo žao što tata i ona nikad nisu mogli da priušte ni sebi, a ni meni “velika putovanja”. Zato se rugala, pomalo dečije ljubomorno, svaki put kad me tetka Dina pozove da nekud idemo zajedno. Jednom davno, još dok je teča bio živ, pitala ju je, više da je pecne nego što ju je zanimao odgovor: kako ti ne dosadi da budeš tako stalno srećna?
Moja se Dina zakikotala toliko glasno da je probudila dedu u drugoj sobi.
To je jednostavno – pristani na zajedničku sreću
– Opet filozofiraš, Kristina?
– Dobro je, tetka, ti si žena širokih shvatanja, ali ovo je 21. vek, možda i za tebe preširok.
– Ma šta mi reče?! Čuj! Volite se, zaprosio te, momak je po tvom ukusu, prsten je po tvom ukusu, zakažite venčanje i gotovo!
– Ma ne ide to tako, tetka!
– A kako ide? Prosvetli me!
Nisam mogla da joj objasnim zamršene porodične odnose. Njegovu majku koja je insisitrala da mi kupi venčanicu, ali ne ove, već sledeće godine. Moje roditelje koji “nisu spremni” za svadbu, a ne mogu da pristanu da se ćerka uda bez velike pompe. Svako je tu imao svoje kočnice, a Dina je samo govorila: “gas, gas!”
– Slušaj me. Postoje predivni prostori za proslavu venčanja koje već sad možete da zakažete. Luksuzni, moderni, retro, u kom god da ste fazonu, samo treba da izaberete. Ima lepih hotela, znaš, ili splavova, ako hoćete nešto drugačije. Ne mora to da bude fešta za mnogo ljudi. Poenta je da bude nešto što se vama dvoma dopada, pustite više roditelje! Živite, bre, deco!
U ušima mi je zujalo od njenih motivacionih govora, ali se nisam mogla odbraniti.
– To je jednostavno, pristani na zajedničku sreću! Ne gubi dragoceno vreme. Znaš da znam šta pričam.
Sećanja koja se ponavljaju
Naravno da sam znala. Bila sam u osnovnoj školi kad se tetka Dina udala. Plakala sam kao kiša, jer više neću deliti sobu s njom. Sećam se užurbane gomile, nervoze, pogrešnih taktova i nekih čudnjikavih osmeha. Ona i teča su bili kao izvan tog svadbarskog kiča, zagledani jedno u drugo, mladi, sa nekim sjajem na licu. Tek mi je kasnije, u gimnaziji postalo jasno da su bili toliko zaljubljeni i željni toga da žive zajedno, da ih se ništa oko njih nije ticalo.
Pored moje večito natmurene i nezadovoljne majke i rezigniranog oca, što nikad nije znao ni cvet da joj pokloni, Dina i teča su izgledali kao da su sišli s bioskopskog platna.
– Važno je da se zaljubiš, Kris. Duboko, istinski, stvarnički. Ne pristaj na manje od toga!
– Hm, samo joj puni glavu tim pričama, pa se nikad neće udati! Dina, molim te, ona je moje dete.
Mene je zapeklo to insistiranje “ona je moje dete”, nije imalo potrebe da gađa tetku baš tu, u svima poznatu ranu da ne može da ima dece, pa sam je branila.
– Dobro, mama, a gde piše da ja moram da se udam, ha?
Tako je i počela ta haotična papazjanija oko udaje. Majka nije odustajala od ideje da se moram udati, a tetka da je od toga mnogo važnije da se zaljubim. Godinama su lomile koplja preko mojih leđa. Dok se nisam zaljubila. Onda je počelo novo poglavlje porodične tiranije oko zakupa sale, traženja muzike i sveopštog ludila ko će sve to da plati. Sasvim očekivano, moja Dina je zatvorila tu knjigu.
– Sećaš se kad sam ti pričala kako me je tvoj teča zaprosio?
– Sećam se.
– Ali da obnovimo gradivo. – nasmešila se. – Sedeli smo na terasi, ćutali, ali to nije bila ona neprijatna tišina. Naprotiv. I onda je rekao: samo se udaj za mene. Zamisli! Ništa, popravi se, budi bolja, lepše kuvaj, smršaj malo. Samo: udaj se za mene, volim te. I ja se udam za njega. A ti si se smejala, sećaš se? Ljutila si se dok si studirala kad ti pričam tu priču.
– Pa dobro, malo sam bila skeptična, priznajem. Koje su bile šanse da se takva ljubav meni desi?
– A zašto tako? Velike su bile šanse. Uvek su velike šanse tamo gde je srce otvoreno. Zato ti tetka kaže, pustite više roditelje, familiju, tuđe želje i prohteve. Šta vas dvoje želite? Jedno drugo i to je dovoljno. Hoćete malo venčanje? Napravite ga. Nema vremena, moja Kris. Nikad nema dovoljno vremena kad se duše pronađu. Zašto ga onda traćiti dodatno na gluposti? Daj mesto životu i voli.
– Tetka, posle kažeš ja filozofiram?!
Smejala se na sav glas, kao ono nekad. Sutradan – jedno venčanje je zakazano.
