Kako mrzim žene kada se zaljube, zapravo ne podnosim samu sebe kada sam u tom stanju. Ej, kao da je prije njega sve bilo bezdan, kao da nikada prije njega nisam znala ni beknuti, a kamoli šta drugo. Kako se lako navučemo na taj osjećaj i kako je užasno teško biti racionalan u tim stvarima. Izuzetno bizarna situacija mi se jednom desila. Postavi meni pitanje taj neko u koga sam se trenutno zaljubila, na kafici: “Šta sad radiš, čime se baviš?”, a ja kao da ne razumijem pitanje i trepćem okicama, nemam odgovora. Čuj, šta sada radiš? Kako šta radiš, zar ne vidiš, zaljubljujem se u tebe, čuj šta radiš. Ništa, ne radim ništa, nemam ništa, niti sam radila išta dok se ti nisi pojavio.
Kaže meni koleginica sinoć, dok smo o toj temi pričale: “Pa naravno da nemaš pameti kada se zaljubiš, kada zaljubljivanje bukvalno nema veze sa pameti.” Al’ zaista je to tako. Tad se i najzrelija ličnost ponaša kao dijete, tada se i najrcionalnije biće raspe na stotinu emocija. Hajde sada ti racionalizuj ljubav i ponašaj se pametno i u skaldu sa svojom ličnosti. Ma ne možeš, jednostavno ne možeš. Tu proradi onaj drajver koji ti uporno govori da je to jače od tebe, ma koliko se borio, ma koliko klečao pred samim sobom i molio samog sebe: “Ne, ako Boga znaš, ne, nemoj se samo zaljubljivati.”
Tako sam i reagovala jednom kada mi je moja draga rodica rekla sva pozitivna i treperava: “Željka, zaljubila sam se.” Meni u glavi samo odzvanja: “Jooj, ne, auu šta ću sada sa njom.” Izgubi dijete glavu, upropasti sve što je do tada stekla zbog tog nekog osjećaja koji tako lako izblijedi, koji tako lako nestane i prođe da se kasnije začudiš. Kada prođe, kada bukvalno mućneš glavom, protreseš tu tintaru i kada ponovo progledaš, kroz tu maglu emocija koje su te ukočile, shvatiš koliko si otišao predaleko od sebe i svojih mogućnosti, svojih ciljeva i koliko si bukvalno hodao kao bez glave i zaista bio bez pameti.
Koliko su žene zaista lude kada se zaljube govori i činjenica da su u stanju da bukvalno prestanu misliti. Kako se tako naglo proglupimo? Ma koliko principa do tada imale, ma koliko samosvjesne bile, gubimo se u tom osjećaju. Dok smo same, možemo sve. Učimo jezike, čitamo knjige i postajemo liderice. Tada u ljubavi, u toj zaslijepljenosti, sve staje. Znam jednu ženskicu koja je kao zmajica specijalizirala hirurgiju. Ispatila se da dođe na to mjesto, a onda, kada se zaljubila, otišla u drugi kraj, da tamo, dok se ne snađe bude fitnes trener (naravno, nije ni to loš poziv, ali hirurg…).
Moja draga koleginica u penziji mi je rekla da se žena u ljubavi okrene za 180 stepeni. Postane svoja suprotnost i samo se ujutro pogledaš i pomisliš: “Ko je ova žena u ogledalu?” Njena priča je interesantnija. U ranim dvadesetima prolazila je ona autobusom kroz jedno selo. Takav kraj gdje kažu da je medvjed prvi komšija, a vuk poštar. Ide autobus tim putem, malo je preuveličala, al’ neka. Vidjela ona kroz prozor da neki mladić tu pravi kuću. Kada je to primijetila, rekla je svojim prijateljicama: “Ko je ona budala koja pravi kuću u toj vukoje…?” Koja će mu tu ludača doći, ko će tu da se s njim nastani? Nije normalan gdje ulaže novac. Eh, zbog ljubavi, baš je ona bila ta koja je tu došla. Zaboravila je na to, ali se jedna od saputnica iz autobusa kasnije toga sjetila i na njihovom vjenčanju ispričala. I dan danas su u braku i, opet, nakon mnogo seljakanja žive na selu. Slavili su dvadeset godina braka.
Nekada se ta priča zaista lijepo završi, to nije problem. Problem je u tome koliko u zaljubljivanju sve ono što kažeš neću, postane hoću. Sve ono sto kategorički odbijaš, stigne te ma koliko bježao.
Jedna od mojih ludosti (a bilo ih je stotinu), koju sam učinila u trenucima zaljubljenosti, desila se na fakultetu. Bila sam na pismenom dijelu ispita, a do mene je sjedio predmet mog obožavanja. Moj princ iz bajke, ali mu je u datom trenutku prestala da radi olovka. Žvrljao je nervozno po papiru, vidjela sam kako se već ljuti i kako mu vrijeme prolazi na nerviranje. Pomislila sam: “Ako to još potraje, neće položiti ispit”, a znala sam da nema drugu olovku. Bacila sam mu svoju, iako ni ja nisam imala rezervnu. Sjela sam skrštenih ruku, srećna, jer sam zaustavila njegovu nervozu i mislila da ću se već nekako snaći – po prirodi sam jako smirena osoba. Do mene je sjedila jedna koleginica, lupila me olovkom po glavi, dobacila mi svoju rezervnu sa rečenicom: “Luda ženo, šta ćeš sve zbog ljubavi uraditi.”
Meni je to bilo logično ponašanje, a ona mi se čudila i danima me kritikovala zbog toga.
Sada, kada sa distance posmatram tu situaciju shvatim da je bila u pravu. Previše kompromisa, previše saginjanja i spuštanja niz ljestvice kriterijuma zbog ljubavi. Da li je sve to vrijedno toga, kada je to osjećanje toliko irealno i aposolutno imaginarno?
Davno mi je prijatelj rekao: “Ljubav je samo marketinška prevara da bi se prodalo dovoljno srca za Valentinovo.” Toliko sam se tada slatko nasmijala, ali se nisam slagala s tim, jer sam bila ludo zaljubljena. A i on je vrlo brzo, nakon te rečenice kupovao srciće kada se zaljubio. Zaljubljenost je nezrela, prolazna i kobna ukoliko dozvolite da vas obuzme. Opet, s druge strane, ako joj se ne prepustite, propuštate taj osjećaj hedonizma, kada u drugoj osobi vidimo sve ono što mi sami želimo da budemo. Propuštate tu strašnu navalu energije koja vas bukvalno podiže do visina i mislite da možete skakati bez padobrana u ciljnu tačku, bez dana treniranja i ikakvog iskustva u tim aktivnostima. Vjerujte, nikakav trening ni jačanje snage volje ne može vas pripremiti da uspješno završite let. Samo vas može spasiti čista sreća da se ipak sve ne završi katastrofalno, al’ znate kao kažu: “Pijanog čovjeka i Bog čuva.”
Piše: Željka Rakić
