Toliko je istraživanja obavljeno na temu ljubavi, zaljubljenosti, emocionalne (ne)zrelosti, da se čini da se o tome nema ništa više reći. Ali, iako se znanost odavno “umiješala” u emocije muškarca i žene, još ne postoji jedinstven recept kako prepoznati ljubav, biti siguran da je prava, kako je sačuvati…
Gotovo je. Prošlo je i to Valentinovo i cijela blagdansko-poklonska-shopping euforija. Nakon Božića, Nove godine, sad i Valentinova, ostaje još samo Uskrs i onda smo “mirni” do kraja godine.
Razboleli smo se od zaljubitisa. Nije baš stvarno moguće da mi se naježi koža kad me slučajno dodirneš u hodniku. Nije baš stvarno moguće da još postoje slučajni dodiri. Naši. Ne posle ovoliko godina.
Mi žene smo sklone da se opterećujemo raznim nebulozama. Da sebi namećemo štošta. Da igramo uloge koje nam je neko drugi dodjelio. Komplikovane smo. Osim toga smo sjajne. Osim onih nekoliko dana u mjesecu. Prije, tokom i poslije.
E neka si ostavila kretena, ionako mi se nikad nije svideo! – rekla je tog dana preglasno moja drugarica kad me je ugledala ispred čitaonice.
– Muško-ženska prijateljstva ne postoje! NE PO STO JE! Čuješ li? – urlala je u telefon devojka u prevozu na sedištu preko puta mene. – Samo se ti zavaravaj da ću nasesti opet na tvoje gluposti! Ili prekidaj to ili mi prekidamo! – prekinula je vezu i iznervirano počela da kuca poruku.
Opet nisam naglas rekla da odlazim.
Rekla sam to u sebi između 153 i 465 puta, ali nikad to nisam rekla naglas. Nekome. Tebi.
Tad kad te nisam poznavala, zamišljala sam da me razumeš kad me gledaš u oči, pa sam se pravila pametnija no što jesam.
Džesika je želela da zatrudni u tridesetim godinama, ali veze su se iznova prekidale. Bilo je vreme za potpuno drugačiji pristup.
Prošla je koja godina otkako ga upoznah i zaboravih u samo tri mjeseca.
