“Čudovište iz Savskog jezera” je četvrti roman beogradskog pisca Vojislava Todorovića (1966), nagrađen na ovogodišnjem regionalnom konkursu “Zlatna sova”.
Roman je neobičan je po svom širokom i smelom zahvatu u probleme srpskog društva, gde je autor, umesto patetičnih jadikovki nad sveopštom propašću, izabrao da nam te probleme humoristički osvetli, u najboljem duhu i tradiciji srpske satire.
Koliko su negativno vrednovani burleskni spojevi korporacija i krupnog kapitala sa političkim strukturama u Srbiji, kriminalcima i predstavnicima sedme sile kao represivnih i otuđenih, toliko je, za ravnotežu, postavljen običan čovek, njegovo pravo na slobodu, ljubav i duhovnost. Lakoća sa kojom autor vodi višestruke paralelne niti fabule i razrešava sudbinu glavnog junaka bez njegovog prisustva, zadivljujuća je i svedoči o visokoj umetničkoj samosvesti. Ljubavne priče, političke i medijske intrige, kriminalističke i avanturističke potrage – sve je bogato začinjeno humorom, ironijom i parodiranjem književnih žanrova.
Iako se autor ograđuje od veze sa stvarnim ličnostima, nemoguće je ovaj roman ne čitati kao – roman sa ključem. Višestrukom simbolizacijom, pak, autor upućuje i na drugačije čitanje. Budući da radnja romana locirana u Beogradu, kao centru iz kojeg se kreira naša stvarnost, „Čudovište” je i roman o Beogradu, opet u najboljoj tradiciji ovog nacionalnog tipa romana. Jezero Ada („beogradsko more”) je poput Domanovićevog „Mrtvog mora”, koje će biti nakratko ustalasano neobičnim događajima. Autor se uspešno poigrava rečima i asocijacijama (Ada i Ad, zmija i aždaja), te proširuje simbolička značenja i interpretaciju.
Glavni lik romana je bankarski službenik Nemanja Stefanović, „teoretičar zavera i antiglobalista”, usamljeni razvedeni otac dečaka Rastka, čovek sa „parsifalskim sindromom”, koji neočekivano stupa u borbu protiv mračnih predstavnika moći i sile (korporacija, novina, policije, političara, društvenih mreža, NVO, crkvenih velikodostojnika). Vojislav Todorović nam je šalozbiljno predstavio ovo neprirodnu koaliciju mračnih sila ujedinjenih da održe „fašizam novog veka” i potčine sebi svaki vid slobodne čovekove volje. Među njima je uočljiv nušićevski tip čoveka sa repom: Tomislav Eror, inspektor, sklonjen je iz odeljenja za narkotike zbog konzumacije istih; episkop Apolonije je gej, a karijera dr Volkova je ugrožena nepromišljenom vezom sa sponzorušom.
Jezero Ada („beogradsko more”) je poput Domanovićevog „Mrtvog mora”, koje će biti nakratko ustalasano neobičnim događajima.
U takvom okruženju špijuniranje i uhođenje drugog je prirodan oblik borbe za opstanak, a posedovanje dosijea u policiji isto je što i imati profil na društvenim mrežama. Postojati u društvenom i političkom životu znači imati dosije, kojim manipulišu policija, mediji i političari. Otuda „Denuncijant” u romanu nije samo javno glasilo, to je stil i način života u pripovedačevoj satiričnoj viziji Srbije. Pripadnici struktura vlasti komično se utrkuju u potkazivanju jednih drugima. Zanimljivo je da najnežniji glas u romanu pripada baš čudovištu – anakondi Ani, pogrešno smatranoj za Adija. 1 Vojislav Todorović: Čudovište iz Savskog jezera, JP „Zavod za udžbenike i nastavna sredstva”, Istočno Novo Sarajevo, 2016, str. 118 (svi navodi iz romana obeleženi su kurzivom – prim. S.D).
Zmija, kao drevni simbol mudrosti, daje svoju kulturološku analizu balkanskog tipa, naspram latinoameričkog, što predstavlja jednu crnohumornu aluziju na našu banana-državu. U građenju i nijansiranju likova Vojislav Todorović pokazuje majstorsku veštinu. Likovi su ambivalentni: sažaljenje koje osećamo zbog Nemanjine porodične (i poslovne) situacije biće pod znakom pitanja kada nam pripovedač da isečak tipičnog Nemanjinog dijaloga i skrene nam pažnju na njegov viteški, „parsifalski” sindrom. Slava i društveno priznanje koje Nemanja stiče nakon izlaska iz zatvora nedvosmisleno pokazuju da je ova ustanova u Srba vrsta karijernog usavršavanja. Bata-Đape će „školovanje” u švedskom zatvoru nadrediti visokoškolskim ustanovama:
„Samo ti zezaj, batice, ali švedski mardelj je jaći od Gigatrejd univerziteta, pa ti vidi”.
Slava i društveno priznanje koje Nemanja stiče nakon izlaska iz zatvora nedvosmisleno pokazuju da je ova ustanova u Srba vrsta karijernog usavršavanja.
Smehotresna situacija episkopa Apolonija, prikrivenog sladostrasnika, biće ublažena ispovešću po kojoj je i sam bio žrtva autoritarnog ljubavnika. No, pripovedač mu ne dozvoljava predugo jadikovanje, već trenutno čitalačko sažaljenje nanovo pretvara u smeh. Iz komentara drugih likova o episkopu, saznajemo da on „veruje da je nevidljiv”; umesto unutrašnjeg monologa, pisac koristi (dramski) monolog da bi nam pokazao da episkop veruje i da je nečujan (čak i za tajne službe!), a njegov san o rajskoj vodi je zapravo, najsublimniji izraz njegovog karaktera. Ovakvim preokretanjem Frojdove psihoanalize (Id i Superego su zamenili mesta), autor uspešno nijansira lik, stvarajući i jedan novi, originalni tip popa u našoj prozi.
Istovremeno je društvena i politička kritika dobila simbolična značenja: u javni život su ušle najniže ljudske strasti, dok je sve što nas čini kulturnim, uzvišenim i humanim bićima potisnuto.
Svet realističkih likova ne bi umetnički bio tako uspešan, da im Vojislav Todorović ne pridružuje i fantastične likove, avatare Nikole Tesle i Stiva Irvinga. Smele aluzije na nebesku Srbiju o kojoj se staraju onostrane sile i gde se ništa ne može razrešiti bez njihovog uplitanja, pružaju čitaocu posebno zadovoljstvo u romanu. Kako priču privodi kraju, tako iskrsavaju sve živopisniji likovi, poput braće Majkovića, komičnog para krivaca za anakondinu pojavu u Savskom jezeru, para spojenog od „uglednog” i „kontroverznog” biznismena, namerenih da „plaknu biografije”.
U svetu lopova, špijuna i doušnika svi nose maske: stoga su u romanu od posebnog simboličkog značaja reči maska, lik i poza (tako inspektor Babić „uze onaj deo svoje ličnosti koji je predstavljao usiljenog pametnjakovića“ i „sve se više uživljavao u lik”). Ljiljana Glišić, zbog svoje seksualne nesigurnosti, uzima masku i lik filmske glumice Lilijan Giš i pravi „aranžman” a „ludi pop Mita” na više mesta će stati u „pozu raspeća”. Motivi maske i ogledala, uz temu društvene mimikrije, slojevito su obrađeni u romanu. Ironično samorazotkrivanje, uz razaranje i parodiranje žanrova, bitan je stilski postupak: inspektor Babić će, prilikom ispitivanja Nemanje, sam dati signal da igra jednu društveno poznatu igru:
Smele aluzije na nebesku Srbiju o kojoj se staraju onostrane sile i gde se ništa ne može razrešiti bez njihovog uplitanja, pružaju čitaocu posebno zadovoljstvo u romanu.
„Nekad su policajci u ovakvim situacijama palili cigaretu – reče on – ali, zakon je isti za sve.”
Prepoznavanje i dekodiranje „situacije” moguće je na osnovu kulturnih i društvenih obrazaca, ali i tipičnog lika policajca iz filmova i romana. Kada episkop Apolonije iziđe iz mantije, ostaje „samo u bokser gaćama sa apliciranim srcima, marke Calvin Klein” ili navuče „pidžamu Ralph Lauren”, osećamo da to nije samo puka aluzija na bogatstvo klera, već pripadnost i povlađivanje modnim korporacijama, dobro skrivano ispod zvaničnog odela, kao žig zveri.
Poigravanje oveštalim prosedeima popularnih „bestseler” romana zapaža se i u brojnim erotskim scenama u romanu, koje otkrivaju koliko je ovaj žanr oblikovao naše poimanje bliskosti, ljubavi i seksualnosti. Uz razobličavanje i ismevanje lažnih i nametnutih vrednosti, Vojislav Todorović će afirmisati ljudsku slobodu i prirodnost.
Događaji će zbližiti jednu rasturenu i nefunkcionalnu porodicu (oca i sina), spojiti ljubavnike (inspektor Eror i Ljiljana Glišić) i dovesti do neke vrste ravnoteže i pravde. Nemanja će otkriti svoje prave prijatelje i pomagače (iza pseudonima Monte Kristo krije se njegov kolega Bane) i shvatiće da nije usamljen u borbi protiv „korporacijskog totalitarizma”.
Višeslojnost je postignuta i korišćenjem različitih tipova diskursa, pripovedačkih oblika, stilova i žargona. Dnevnik prve dame, glas aždaje u pismima, Fejsbuk poruke, novinski članci, ideološki programski tekstovi i odrednice sa Vikipedije grade šarenoliki svet romana. Programski tekst tajanstvenog Monte Krista predstavlja ideološki diskurs unutar književnog; on je sistematičnog i enciklopedijskog karaktera i teži da objasni globalne fenomene života, kao i suštinu savremenog korporacijskog ropstva.
Kada episkop Apolonije iziđe iz mantije, ostaje „samo u bokser gaćama sa apliciranim srcima, marke Calvin Klein” ili navuče „pidžamu Ralph Lauren”, osećamo da to nije samo puka aluzija na bogatstvo klera, već pripadnost i povlađivanje modnim korporacijama, dobro skrivano ispod zvaničnog odela, kao žig zveri.
Fabula i likovi „Čudovišta iz Savskog jezera” su potpuno domaći, naši, ukorenjeni u politički i društveni talog tranzicije. Fama o čudovištu iz beogradskog jezera širi se gradom i potresa sve slojeve društva. Junak priče postaje sama novinska senzacionalistička priča („čudo”), koja, prolazeći od fejsbuka do štampe, preko konferencijskih sala i kabineta stiže u daleki svet, sve do Dejvida Belamija. Za novinski senzacionalizam mali je vidljivi svet, već se on proteže i na na nevidljive, moguće, paralelne svetove, kojima šetaju seni slavnih ljudi i naučnika.
Jeftini senzacionalizam je kolonijalizovao čovekov prostor, život, jezik, emocije, saznanje, a to je jedna od problemskih niti romana. Iako pleni humorom i vedrinom, priča o čudovištu ima i svoju ozbiljnu i tragičnu stranu. Ona je izraz bunta protiv materijalizacije i trivijalizacije našeg kulturnog i duhovnog prostora, ali i izraz nade da se čovek ipak može spasiti.
Vojislav Todorović je majstor komike reči, što dijalozima i scenskim prikazima u romanu daje naročitu svežinu. Traženje, biranje i odmeravanje reči i njihovih efekata govori nam da imamo pisca koji „napreduje uzlaznom linijom”, kako bi glavni lik romana rekao. Afirmacija istinskih humanističkih vrednosti i trijumf dobra nad mračnim i represivnim silama daju ovom romanu privlačnost i dubinu kakve retko nalazimo u savremenoj književnosti.
Autorka: Sanja Dačić
