,,Ono što zaista čini učitelja je ljubav za ljudsko dete; jer ljubav je ono što od društvene dužnosti obrazovnog radnika čini višu svest o misiji” – govorila je svojim studentima Marija Montesori, lekar, pedagog i filozof. Bavila se vaspitanjem dece i podučavanjem vaspitača i učitelja. Njen obrazovni metod se danas sve više primenjuje u državnim i privatnim vrtićima i školama širom sveta.
Marija Montesori je rođena u jednom malom italijanskom gradiću 1870. godine. Roditelji su joj bili obrazovani, pa su se trudili da se i njihova ćerka obrazuje i završi dobre škole. Kao devojčica se, sa svojom porodicom, seli u Rim.
Marija, u glavnom gradu Italije, završava osnovno i srednje obrazovanje. Želja joj je bila da postane lekar. To je, pre svega, izazvalo čuđenje njenih roditelja, a zatim i okoline. Naime, u to vreme je na Univerzitetu u Rimu bilo samo muškaraca koji su studirali medicinu. Zanimanje lekara je bilo nedostupno ženama. Marija je, međutim, bila uporna u svojoj nameri da upiše medicinski fakultet.
Iako je prvi put odbijena, nije odustajala. Završila je odsek za prirodne nauke i posle toga se, bez problema, upisala na studije medicine. Na studijama joj nije bilo lako. Svakodnevno se borila sa podsmehom i predrasudama kolega. Praktičnim vežbama nije mogla da prisustvuje zajedno sa muškim kolegama, pa je morala da ostaje sama po mraku na vežbama. Uprkos svim problemima, Marija je uspešno položila sve ispite, i 1896. godine postala je prva žena lekar u Italiji.
Ubrzo po završetku studija, Marija Montesori dobija molbu da predstavlja Italiju na Međunarodnom kongresu za prava žena. Na Kongresu je zastupala društvene reforme po kojima žene treba da imaju ista prava kao i muškarci.
Godinu dana nakon što je diplomirala, Montesori je stažirala na psihijatrijskoj klinici Univerziteta u Rimu, gde je radila sa decom ometenom u razvoju.
Baveći se lečenjem ove dece počinje da se interesuje za pedagoški rad. Sve se više zanima za obrazovanje i vaspitanje dece sa posebnim potrebama, te tako pedagogija postaje nauka u kojoj će se kasnije istaći.
Pedagoški počeci Marije Montesori
Njeni počeci u pedagogiji se vezuju za ,,Ortofreničku školu”. U ovoj školi je radila sa decom sa širokom lepezom duševnih bolesti. Ovde je ona, zapravo, od lekara postala obrazovni radnik. Pokazalo se da su njenim načinom rada ova deca jako napredovala. Naime, osmoro njenih učenika je na državnom ispitu čitanja i pisanja postiglo značajne rezultate što je nazvano ,,Prvim čudom Montesori”.
Godine 1901. napušta ovu školu i postaje predavač na Pedagoškoj školi u Rimu. Šest godina kasnije započinje samostalni rad. Otvara ,,Dečiju kuću” u kojoj radi sa zdravom decom. Ovde će upravo i nastati, danas veoma poznat, ,,Montesori metod”.
Širenje metoda Monterosri svetom
Do 1908. godine već je postojalo pet „dečijih kuća“ — četiri u Rimu i jedna u Milanu. Deset godina kasnije otvara se prva ,,Dečija kuća” u Londonu. Vesti o ,,Montesori metodu” se ubrzo šire i na druge kontinente. Dečije kuće se otvaraju u Engleskoj, Australiji, Rusiji. Jedna od posetilaca bila je i ćerka istaknutog ruskog pisca Lava Tolstoja.
Montesori je mnogo vremena provodila putujući i držeći predavanja i govore. Godine 1919. odlazi u Ameriku kako bi održala seriju predavanja o njenom pristupu u radu sa decom. U Americi je bila gost Tomasa Edisona i američkog Montesori društva, čiji je predsednik bio Graham Bel. Pristalice ovog pokreta bili su i Henri Ford i Vudri Vilson. Prvo predavanje održano je u Karnegi holu za preko 5000 ljudi.
Montesori je želela da osnuje trajno središte razvoja svoje metode učenja, ali mnogo toga je sprečeno pojavom fašizma u Evropi. Do 1933. godine sve njene škole u Nemačkoj su zatvorene. Iste godine su zatvorene sve njene škole u Italiji, jer je odbila da sarađuje sa Musolinijem i da program svojih škola oblikuje po modelu pokreta fašističke omladine.
Sa sinom Mariom, 1939. godine odlazi u Indiju, gde je nameravala da održi predavanja o svom radu. Međutim, kao italijanski državljani oboje su uhapšeni. On je poslat na prisilni rad, a ona smeštena u kućni pritvor.
U Indiji je upoznala Mahatmu Gandija, Nehrua i Tagoru, koji su joj kasnije pomogli da oslobodi sina iz zarobljeništva. Marija i Mario su kasnije obučavali preko hiljadu indijskih nastavnika. Po završetku rata, 1946. godine, Montesorijevi su se vratili u Holandiju.
Montesori metod i osnovna pravila
Metod Marije Montesori obuhvata period od rođenja do adolescencije. Smatrala je da ,,dete samo sebe otkriva pokretima i senzomotornim iskustvima”, stoga mu nije potrebno pružanje pomoći u svakoj situaciji, nego samo ukoliko pomoć zatraži samo. Verovala je da deca mogu da uče kroz sopstvenu aktivnost, da do svoje šeste godine imaju “upijajući um” i da u njih možemo imati poverenja.
Obrazovni radnik sa decom treba da bude više posmatrač nego učitelj. Njegova uloga jeste da im oslobodi put da sami saznaju.
Roditelji su zaduženi da deci omoguće sigurno i prijateljsko okruženje iz koga će učiti korisne stvari, da ih svojim pohvalama, pozitivnim stavom i poštovanjem nauče da budu samouvereni i pozitivni, i da im kroz razne aktivnosti (kućne poslove npr.) omoguće da nauče da postanu odgovorni.
Ovaj metod kod dece razvija pre svega inteligenciju, a zatim i samopouzdanje i dostojanstvo koje dete izgrađuje svaki put kada uspešno obavi zadatak bez pomoći odrasle osobe, bilo vaspitača ili roditelja.
Legat Marije Montesori
Marija Montesori je bila aktivan borac za mir u svetu i pravo dece na obrazovanje. Učestvovala je u radu UNESKO-a i tri puta bila nominovana za Nobelovu nagradu za mir. U Francuskoj je, 1949. godine, dobila Legiju časti.
U poznim godinama mnogo je putovala. Podučavala je učitelje i vaspitače širom sveta. Neposredno pred put u Afriku, gde je svoje pedagoško znanje trebalo da prenese tamošnjim učiteljima, umire 1952. godine u Holandiji.
Tokom svog rada objavila je i dosta knjiga. Neke od njih su danas dostupne na srpskom jeziku. To su: ,, Upijajući um“, ,,Otkriće deteta“ i ,,Od detinjstva do adolescencije“. Pre nekoliko godina snimljen je i film ,,Una Vita Per i bambini“, koji je utemeljen na životnoj priči najpoznatijeg pedagoga na svetu.
Iako je doživela brojne kritike tokom tridesetih i četrdesetih godina XX veka, metoda „Montesori“ je preživela, i danas se primenjuje u brojnim školama i vrtićima širom sveta
Osim toga, njene ideje o važnosti bezgraničnog potencijala dece, bez obzira na rasu, pol ili društveni status bile su značajne za razvoj ljudskih prava.
Marija Montesori svakako je bila ispred svog vremena.
